На мом путовању по крајњем северозападу Русије далеко најјачи утисак је на мене оставио Петровград тј Санкт Петерсбург. Не због раскоши која је неоспорна, не због архитектуре која је својеврсна, не због Неве, не због Царског села, не због … свега оног што га чини привлачним за милионе туриста који га посјећују.
И не због Петровградских бијелих ноћи већ због Лењинградске црне судбине која га је задесила током другог свјетског рата…..
ДОРОГА ЖИЗНИ
Језеро Ладога (Руски: Ладожское озеро, Фински: Лаатокка) највеће је европско слатководно језеро, после Бајкалског језера друго у Русији а 15. по величини на свијету. Смјештено је између руске републике Карелије и Лењинградске области. Географија језера је интересантна и о њој бих могао до сутра писати.
Историја … то је већ нешто друго … о њој би ми овај кусур од живота био премало … о историји Ладоге ће вековима још писати историја.
872 дана опсаде Лењинграда…
872 дана јединог пута за опстанак …
872 дана када су све очи биле упрте ка језеру …
872 дана наде …
Хитлерова наредба да се капитулација Лењинграда не прихвати ни под каквим условима је историјски докуменатовано. Уништење Лењинграда је имало за задатак да уништи морал руског војника, да схвати да је Немачка та која бира каквом ће смрћу умрети, брзом или лаганом, да је у њеним рукама судбина руског човека.
Обично кад чопор великих паса крене на изабрану жртву њима се придруже и она ситна пашчад која притом лају на сав глас тако да се они велики пси малтене и не виде од њих. Е па тако је уз Немачке јединице и Финска искористила прилику да и они мало осете крв на уснама и да и они задају по неки ударац руском бићу.
Због још једне ствари, економске, је Хитлер издао то наређење. Наиме, снадбевање немачке војске је постало отежано због огромног фронта који је отворен нападом на Русију а заузимањем Лењинграда, града од преко 3 милиона становника, би им проузрококовало додатне трошкове јер би, по ратним конвенцијама, они били у обавези да обезбеде средства за преживљавање цивилном становништву.
872 дана … замишљам колико је то времена … па да човек толико времена….
Шта?
Ништа … не могу упоредити ни са чиме. Вечност је то.
Бомбе …. гранате … глад и хладноћа.
Те 1941/42 је била најхладнија зима у прошлом веку а град у опсади. Једини излаз је био преко Ладога језера. Када је заледило прво је помоћ почела да стиже коњским запрегама а потом и камионима …. Лети бродовима. За време опсаде је евакуисано око милион и триста хиљада становника, болесних, рањених, старих ….
872 дана различитих а опет истих судбина … глад, страх, бомбе и смрт.
Од свих судбина Тањина је најупечатљивија ….
Нећу о томе, пустићу да Мика Антић то каже уместо мене ….
ЈЕДАН ИЗГУБЉЕНИ РАНДЕВУ
„Не знам ко је рекао: “ Погледај каква гробља има народ, па ћеш га препознати”. На Пискаревском гробљу, у Лењинграду, ја сам видео вашу слику, драга Тања, видео сам ваш дневник, један од најпотреснијих текстова у историји човечанства, и ја вам, ево, пишем ово са једног угла Невског проспекта.
У Лењинграду је пролеће, мила моја. Ускоро почињу беле ноћи, мостови се отварају као руке уперене у небо… Чекао сам вас синоћ на Фонтанки, пре три дана тражио сам вас сав луд од Ладоге до Финског залива, јурио сам покрај Неве таксијем осамдесет километара.
А ви сте умрли.
Ово је мој изгубљени рандеву.
Да сам срео неку жену којој је сада тридесет осам година, а личи на вас, позвао бих је у „Англетер“ где је умро мој брат по песми Сергеј Јесењин, обешен о једном камину, поручио бих две вотке од по сто грама и две кафе.Ви бисте попили кафу, ја обе вотке, и ја бих вас волео. Љубио бих вам дланове, мила моја, јер сте ме тако расплакали да никад нећу заборавити Лењинград.
Почело је четвртог септембра 1941. Хитлер је штампао позивнице за бал у „Асторији“ поводом освајања Лењинграда. А никад га није освојио: 872 дана трајала је блокада. У вашем дневнику читам:
-Жења умрла 28. децембра у 12,30 часова 1941.
-Бабушка умрла 25. јануара 42.
-Лека умро 17. марта у пет часова 1942.
-Ујка Васја 13. априла у два часа ноћу.
-Ујка Љоша у 4 часа 1942.
-Мама у 7,30 ујутро 13. маја 1942.
Сви Савићеви су умрли. Остала само Тања. Умрли сви.
Девет листова искинутих из нотеса. Једна од најпотреснијих историја. А на Пискаревском гробљу лежи више од милион људи заједно са вашом мамом, бабушком, браћом, сестрама, ујацима. Ви сте умрли, како ми овде кажу, на Путу живота, на леду Ладошког језера, и ја вас узалуд чекам ове ноћи по улицама Лењинграда, тражим ваше очи у очима жена које пролазе, ваш осмех у осмеху девојке која у метроу чита Љермонтова, у гужви оних што траже карту више за театар имена Кирова, где не гледам Жизелу него вас како се дижете из гроба… Тања.
Превер је рекао: Рат је заиста једна велика свињарија, али то је најмање што се о томе може рећи. Осећам да бих вас волео, пио вотку, скакао у Неву, имао с вама децу, а од свега само ми у ушима звоне стихови Олге Берголц
„Нико није заборављен и ништа није заборављено“.
Двадесет шест хектара мртвих. Испод земље чудна нека музика која ми развија живце и доводи ме до лудила. И једно срце које куца из земље, људско.
Гледам фотографије из опсаде: дечак налик на скелет, леп као мој син, са очима од неба. Људи који чине последње кораке на земљи и умиру од глади. Десет хиљада и четрдесет три човека у једном дану.
Тања, не могу да вам опишем како Лењинград изгледа данас.
Ја сам некад говорио да је Париз најлепши на свету, а сад се стидим.Сваки пут кад дођем у Русију донећу вам цвеће.И како је наш једини рандеву изгубљен, пропао, нема га,дајем вам реч да ћу своју децу научити да мрзе рат и да буду добри људи.Друго, сем вотке, сем суза, стварно не умем.“
Мени за сузе није требала вотка и није ме било стид суза.
Ако је неко помислио да нам данас потомци оних који су држали Лењинград у опсади 872 дана држе предавање из демократије и уче нас о људским правима може се слободно кисело осмехнути као што и ја радим.
Аутор: Роки Рогошић члан мото клуба „Ноћни вукови“