НАТО је у стању мождане смрти. Овом реченицом француски председник Емануел Макрон узнемирио је партнере у САД.
БиХ је бомба која откуцава, због великог броја повратника џихадиста. Овом тврдњом изнервирао је Сарајево.
Албанија је значајнија у контексту европских интеграција, него Северна Македонија. Овако је досолио отворене политичке ране у Скопљу.
Нема Макроновог одговора у интервјуу „Економисту“ који није, макар на неком меридијану, узбуркао духове. Француски председник показао је да није, како му се у Србији обично и лакомислено приписује, тек још један експонент европског естаблишмента.
У настојању да преузме кормило ЕУ из руку посустајуће немачке челичне лејди Ангеле Меркел, показао је једну битну разлику. Иако (засада) не успева да Европу држи чврстом руком, као Меркелова у најбољим данима, Макрон је (за разлику од ње) свестан да се ЕУ не може водити на ауто-пилоту укљученом још раних деведесетих.
А кад се он искључи, постаје јасно да ствари нису онакве каквe би већина европских лидера, која свет посматра кроз прсте попут уплашеног детета, волела да их види.
НАТО није и не може више да буде оно што је био у време Хладног рата. Кина је снажнија него икада, а размере њене експанзије још је тешко сагледати. ЕУ са Путином у Русији, Трампом у Америци, Сијем у Кини, али и Орбаном у Мађарској, не може се понашати као да у Белој кући још седи Бил Клинтон, а свет још ужива у илузији о крају цивилизације.
Да ли су решења која Макрон предлаже добра и, још више, да ли ће успети да их примени – у најмању руку је неизвесно. Али отрежњујуће дијагнозе му се тешко могу оспорити. Ма колико за неке биле болне. Попут оне о стању у којем се налази процес проширења ЕУ.
Вук МИЈАТОВИЋ