Грађани Србије запрепашћени су сазнањем да неће скоро (никад) у ЕУ. Изгледа да су наше власти молбу за чланство у ЕУ упутиле на погрешну адресу. Обратили су се ЕУ, а пре неколико дана су схватили да је молбу требало упутити „преко баре”. Чиновник, ко зна који по рангу, из Беле куће, саопштио нам је да Србија неће ући у ЕУ ако не призна самопроглашену републику Косово („Политика”, 2. новембар). Тако смо имали прилике да сазнамо да о нашем чланству у ЕУ не одлучује ЕУ, нити се ишта пита о томе. О нашем чланству у ЕУ одлучује чиновник у Белој кући.
Не тако давно, кад је један словеначки дипломата изнео скандалозне тврдње да је, као председавајући ЕУ, морао да иде у Вашингтон да му неки чиновници Беле куће издиктирају шта мора да уради, код многих у ЕУ настала је нелагода. И све се завршило на томе. Ево, сад је за европска питања у Белој кући задужен чиновник још нижег ранга. И замислите толику бриселску машинерију, те председника савета, те председника комисије и секретаре, те председника парламента који су обичне марионете и којима чиновник у Белој кући диктира шта ће и шта морају да раде. А њима је оставио доста тога важног о чему могу сами да одлучују: о величини краставаца и амбалажи у коју ће да се пакују, о облику парадајза, о величини и класификацији кокошјих јаја и ко зна још о којим тако значајним стварима.
И замислите буџет ЕУ од око 170 милијарди евра, које грађани ЕУ морају да издвоје годишње, да би њихове бирократе у Бриселу могле да одлучују о стварима које су од животне важности за њих. А онда дође неки чиновник Беле куће и каже свим марионетама у Бриселу, с титулама различитих председника, секретара и још којечега, шта морају да ураде. Да се баве краставцима, парадајзом, а ако све то успеју да обаве, могу да се баве и кокошјим јајима.
Колика је моћ дроге, зна се одавно. Ништа није мања ни моћ новца од дроге, што смо могли да се уверимо много пута до сада: кад је купљен тзв. Ахтисаријев план, неке резолуције, кад су купована признања самопроглашене републике Косово, гласови за чланство у међународним организацијама, лобисти, конгресмени и ко зна ко још. Људи уопште нису гадљиви на новац, посебно не на кеш, и уопште им није важно његово порекло.
Бранислав Симоновић/Политика