Разлози глобалног карактера за овакав наглашени ангажман САД на балканском терену у већини произилазе из стратешких циљева трансатлантске алијансе у супротстављању „малигном утицају” Русије.
Најновија турнеја у региону специјалног изасланика америчког Стејт дипартмента за Балкан Метју Палмера, активности које обавља и поруке што их упућује уверљиво потврђују колико су глобални односи и сучељавања у троуглу САД–Русија–Кина актуелни чак и на простору Балкана за који се доскоро сматрало да није од приоритетног геостратешког значаја за администрацију и интересе САД. Први аргумент у прилог ове оцене су консултације америчких амбасадора из земаља региона (Западни Балкан, Бугарска, Грчка, Хрватска, Словенија) у Скопљу које је водио управо господин Палмер. Сходно његовом специјалном задужењу сигурно да је доминирала тема Балкана и стратешких интереса САД пре свега како цели Балкан уклопити у „трансатлантску заједницу” уз потпуно сузбијање утицаја Русије, Кине, а одскора и Турске.
Ову врсту консултација регионалног карактера и садржаја на самом терену важне земље са регионалним и глобалним утицајем и интересима воде по правилу када текући развој налаже хитан, појачан и ефикасан ангажман. То упућује на закључак да су управо развој на глобалном плану и балкански регионални развојни контекст постали интересно комплементарни у првом реду за САД, а у ситуацији када је Европска унија и њен механизам утицаја на Балкану ограничен и функционално смањен због унутрашњих стратешкополитичких и институционалних проблема. Аргумент више у изнетом смислу јесте и избор Скопља ради додатне подршке у тренутку изостајања почетка преговора о приступању ЕУ, што доводи у питање комотну реализацију стратешких циљева западне алијансе са Северном Македонијом, а на бази политичких промена у њој и Преспанског споразума. Интересантно је да се господин Палмер управо у Скопљу срео и са Албином Куртијем, победником избора на КиМ, иако је из Скопља дошао у Приштину, што упућује на закључак да је и будући косовски премијер укључен у неке од стратешких закључака амбасадорског скупа у Скопљу.
Разлози глобалног карактера за овакав наглашени ангажман САД на балканском терену у већини произилазе из стратешких циљева трансатлантске алијансе у супротстављању „малигном утицају” Русије. Низ изјава разних званичника са Запада управо о „малигном утицају” Русије на овом простору директно говоре у прилог такве оцене. Стога без сумње увлачење овог простора у западну сферу утицаја са проширењем НАТО-а, за алијансу и САД постаје један од стратешких приоритета имајући у виду актуелни геостратешки положај Балкана, неповољан развој на Блиском истоку по интересе САД и Запада, проблеме у ЕУ, незаустављив наступ Кине, проблеме на јужном крилу НАТО-а због измењене позиције Турске. Реакције на војну сарадњу Србије са Русијом и посебно на последњу заједничку вежбу у Србији уз садејство ПВО система С-400 то јасно илуструју, док претње господина Палмера са санкцијама, ако се Србија опреми тим средством, показују праву природу значаја којег САД и западна алијанса придају руском фактору, као и сву дубину глобалних промена у новом мултиполарном поретку у којима и Балкан поново нажалост има своје место и улогу. Сходно изнетом главна пажња у наредном периоду биће посвећена „недовршеним пословима” што подразумева КиМ и БиХ са нагласком на брзини и ефикасности. Без сумње да је протекло саветовање у Скопљу ове две теме имало у врху агенде са елементима стратегије деловања САД.
Што се Србије тиче најновије поруке господина Палмера из Приштине указују на садржај и темпо даљег ангажовања америчке администрације. Признање државности „Косова” је у првом плану, јер решава кључни „недовршени посао”. Тиме се заокружује геостратешки концепт који је отворила војна интервенција алијансе 1999. године. Отклањају се и сви ризици за интересе алијансе применом аргумената међународног права, улоге Савета безбедности Организације уједињених нација, а верификацијом међународноправног субјективитета „Косова” отклањају се и проблеми непризнавања у првом реду чланица алијансе и ЕУ, итд.
Надаље објективно се сузбијају утицаји Русије и Кине. Отвара се најзад простор за несметано и званично проширење НАТО-а уласком „Косова”. Међународни положај Србије би постао квалитативно другачији са смањеним утицајем у региону и бољом перспективом за алијансу у решавању и другог „недовршеног посла” –– БиХ, са већим притиском на Републику Српску и њеном изолацијом.
У погледу деликатности даљег постављања Србије нарочиту тежину има порука господина Палмера о условљавању приступања Србије ЕУ обавезним признањем „Косова”. Без обзира на то што САД нису чланице ЕУ и не одлучују о приступању нити о условима и процедурама, господин Палмер даје до знања да ће САД употребити и сопствени предоминантни утицај према ЕУ уколико Србија не прихвата поменути услов признања. Таквим приступом САД директно доводе у питање реализацију стратешког циља Србије – приступање ЕУ у својству пуноправног члана, због колизије тог циља и националног и државног интереса што произилази из непризнавања „Косова”. Полазећи од чињенице да већина у ЕУ на челу са Немачком, такође признаје и подржава независно „Косово”, Србији предстоји деликатно разјашњавање става ЕУ и дефинисање даље стратегије у реализацији стратешког циља – приступања ЕУ.
Зоран Миливојевић/Политика