Читајући саопштење Заједничке истражне групе ЈИТ која истражује случај срушеног малезијског Боинга над Украјином 2014. године, са поуздањем могу да кажем да оно што раде ови храбри момци раде је – гурање чињеница под тепих. Њихови невероватни напори да тако много чињеница гурну испод тако малог тепиха се претворило у фарсу коју већ неколико година примећује читав део човечанства који је упознат са таквим концептом као што је логика. Кажем део човечанства, јер у врху тренутне бриселске бирократије са логиком је – „алес капут“.
У овом чланку нећу се бавити бројкама и чињеницама, руска страна их је доставила у довољном обиму, спроводећи посебне брифинге Министарства одбране о паду Боинга, појашњавајући преко Министарства спољних послова и објављујући податке вештачења које је водио „Алмаз-Антеи“, који се тичу употребе оружјаи још много тога.
Као што је један филмски јунак у познатом совјетском филму рекао: „Ослонимо се на логику и здрав разум“.
Па да започнемо. Истражни тим окренуо се „могућим сведоцима“ који могу да сведоче или дају информације о читавој листи питања. Ево њих.
– Утицај Русије на „Доњецку Народну Републику“
– комуникације
– Области спољних утицаја – Управљање
– Области спољних утицаја – Финансирање
– Области спољних утицаја – Војне операције
Божанствено, зар не? Читав списак нам указује да истражитеље занимају само она сведочења која иду у корист оптужби против Русије. Или сам ја нешто пропустио? Можда овај списак садржи позив потенцијалним сведоцима да сведоче о могућој умешаности украјинских оружаних снага или специјалних служби Украјине? Можда је на списку позив на сведочење о умешаности западних обавештајних агенција у организацију пада малезијског Боинга? И зашто они нису могли да учествују у овој причи? Они су ти који су организовали државни удар у Украјини, као што су сада америчке обавештајне агенције организовале државни удар у Боливији, а претходно су покушале да организују државни удар у Венецуели. Па зашто истражни тим не разматра ову верзију? Врло се логично уклапа у концепт политике западних санкција Русији, и трансформацији Украјине у антируску. Као што је исти јунак филма рекао, „Све је јасно! Кристално јасно!“
А можда су раније разматрали слична питања? Не. Није било ни покушаја. Тема одговорности Украјине за затворени ваздушни простор за цивилно ваздухопловство у зони активних непријатељстава остаје „непозната“. Па где је објективност истраге?
Римски закон гласи: „Тражите онога коме је злочин користан“… Па, хајде да видимо ко је од те трагедије профитирао? Русија? Ако Путина и цело руководство сматрате мазохистима, који су на тај начин желели да погоршају економску ситуацију у земљи, што је довело до наметања одређених економских забрана Русији, онда би таква верзија могла да пије воду. Само Путина можте посматрати како год желите, можете га назвати диктатором, ауторитарним вођом, официром КГБ-а, али једно се сигурно не може применити на Путина. Председник Русије није нелогичан политичар. Напротив, његови поступци су увек врло логични и доследни. У овом контексту, он је последњи од оних који би били заинтересовани за рушење Боинга. И ко је имао користи од ове трагедије? Пучисти који су дошли на власт у Украјини? Наравно. Добијају све овим. Статус жртве агресије који је, иако су је већ имали након поновног уједињења народа Крима са Русијом, одмах допуњен импресивним пакетом антируских санкција, јер је у случају Боеинга то већ био „непосредни војни напад на цивилни авион преко територије Украјине“. Помоћ и „наклоност“ Запада? Наравно, да. Представљање Украјине као жртве „крвавог диктатора Путина“ у очима обичних западњака? С обзиром на пристраност западних медија – нема сумње. Али Украјина је добила и главну ствар – легитимизацију неонацизма, који је био мотор државног удара. Баш као што је боливијски неонацизам постао мотор државног удара у Боливији. Због информативне буке се некако мање обраћа пажња на маршеве са нацистичким симболима и паљење људи од стране неонациста у Одеси, гранатирање у Донбасу из ракетних бацача, тешке артиљерије и беспилотних летелица. Трагедија са Боингом постала је својеврсна информативна димна завеса, због које свет није могао да сагледа право стање ствари у Украјини. У ПР-у постоји такав појам – информативна маскирање. Трагедија с Боингом била је баш такво за украјинске власти. Штавише, то је Кијеву омогућило да развије тему наводне руске инвазије. Чега заправо нема, али требало је да постоји у главама истог тих обичних грађана на Западу. Да би спасили међународну слику националиста који су дошли на власт у Кијеву, властима у Украјини је био потребан рат, па чак и не победоносан. Као такву – земљу са трагичном судбином, требало је заволети на Западу, док се у њој самој дешавало безакоње, убијали новинари, укидала слобода говора, а најгоре од свега је што су људи убијени у оружаном грађанском сукобу на југоистоку земаља. Али за Порошенка и његово окружење тада је било немогуће да препознају овај сукоб као грађански рат. Било која друга дефиниција је била могућа – руска агресија, тероризам, напади на Марс, али никако термин „грађански рат“.
Хајде да видимо коме је још донело користи обарање Боинга. Наш толерантан, демократски, бели и лепршав запад. Стара Европа + Нови свет. Домовина фашизма, нацизма, холокауста, инквизиције, крсташких ратова, гасних комора, нуклеарног бомбардовања градова, геноцида над домородачким људима у различитим деловима света и Шекспира.
Није тајна ко стоји иза државног удара у Украјини, ко их је припремио, уложио, према њима, 5 милијарди долара, ко је именовао нове лидере… Сврха свих ових политичких покрета била је Русија, а главни циљево су били следећи:
– формирање јавног мњења које подржава увођење санкција Русији, за њено економско слабљење и тиме дестабилизује ситуацију у Руској Федерацији и дискредитује политичко вођство земље и лично Владимира Путина;
– Изградња имиџа Русије у свету као главне глобалне претње;
– Формирање тињајућег сукоба на руској граници, како би се одвратиле њене снаге и средства за решавање овог питања.
Било је и мањих циљева, али о њима сада нећу говорити. Разумели смо главну ствар. Запад је такође имао користи од рушења Боинга.
А сада, желим да вас упознам са основама такве професије као што је режија. Знате ли шта сам учио прве три године на позоришној академији? Способност формулисања надзадатка. Надзадатак, једноставније речено, је то о чему снимамо филм речено у једној реченици. На пример, пошто смо већ поменули Вилијама, нашег, Шекспира, надзадатак у филму „Хамлет“ изгледао би овако – Син по сваку цену жели да се освети за убиство свог оца.
И свако кијање, сваки гест, сваки покрет у филму има за циљ једну ствар – решавање надзадатка. Редитељ, креирајући филм, проверава сваку радњу једноставним питањем – „Како ово оправдава надзадатак?“ Ако не оправдава, онда је одбацује.
А сада да применимо своје знање на ситуацију са Боингом. Надзадатак САД и њихових европских партнера, или боље речено вазала, будући да се дуго не говори о правом партнерству, био је врло разумљив – морамо зауставити Русију у њеном настојању да оживи мултиполарни свет. Проверите било који корак Запада на основу овог надзадатка и видећете да је урађено све што делује на његовом решавању, а све што не функционише није учињено. Једноставно и јасно. Све ставке наведене у извештају истражне групе раде на западном надзадатку. И све што сам раније писао о користима тадашњих украјинских власти и САД са њиховим вазалима – не уклапа се у утврђени надзадатак, тако да о њима никада неће бити речи. Неће бити објективне истраге трагедије Боинга док се у политичком руководству Сједињених Држава и западне Европе не појави нови директор који ће формулисати нови надзадатак и почети да снима нови политички блокбастер. Чак сам спремна да му дам име – „Људи, хајде да живимо заједно“. И тада ћемо видети како ће се поступци наших западних партнера, почевши од шефова држава и завршавајући медијима, радикално променити, а можда ће се тада и сама листа Истражне групе за несрећни малезијски Боинг састојати од само једне ставке:
– Тражимо сведоке који знају бар нешто о трагедији Боинга.
Међутим, готово сам сигуран да се то неће догодити у блиској будућности, што значи да руске изјаве како истрази треба приступити што објективније и извлаче закључке не из интернетских лажирања и телефонских разговора, већ на основу заједничког рада стручњака, остати глас онога који плаче у пустињи.
Дмитриј Борисенко, специјално за Њуз Фронт