Да је код НАТО-а наступила мождана смрт и да се Европска унија налази на ивици понора – није никаква новост. Већ годинама уназад сви који су спремни то да виде и признају свесни су озбиљне и дубоке кризе у којој се налазе обе организације. Новост је да је то отворено, јасно и гласно рекао један од водећих лидера ЕУ и НАТО-а, човек који је своју кратку политичку каријеру изградио управо на безрезервној подршци обема, а сада је преузео реторику своје ривалке Марин ле Пен
Веровали смо да је најмлађи председник у историји Француске Емануел Макрон ватрени Европејац. Снажење Европске уније и њена федерализација били су чак једна од кључних тачака његовог предизборног програма током сучељавања с евроскептичном лидерком Националног фронта Марин ле Пен 2017. године.
Веровали смо и да је привржен Северноатлантској алијанси, иако је у последње време све отвореније почео да заговара стару идеју аутономних европских оружаних снага независних од САД.
Веровали смо и да ће, по доласку на власт тесно, готово поданички сарађивати с немачком канцеларком Ангелом Меркел. Ле Пенова је чак пред други круг председничких избора не баш неосновано изјавила да ће ко год победи на изборима, једна жена управљати Француском, имплицирајући да ће ако не буде она, то бити Меркелова. Сада се у великој мери и то изјаловило.
У две реченице Емануел Макрон је рекао више против Европске уније и НАТО-а него што је то председник Русије Владимир Путин учинио у протеклих двадесет година. Штавише, Москви се Макронов став толико допао да је посредством виспрене портпаролке Министарства спољних послова Марије Захарове оценила да се ради о „златним реченицама“.
Председников портпарол Дмитриј Песков био је мало уздржанији у радости и саркастичнији када је упитан да прокоментарише Макронов став: „Да ли је НАТО жив, или мртав и који су делови Алијансе у коми, није на нама да процењујемо. Нисмо ми патолози.“
Заиста, рекавши да се НАТО налази у можданој смрти, а ЕУ на ивици понора, Макрон је успео да изазове потрес и у Вашингтону, и у Бриселу, и у Берлину, и у Москви, па чак и овде, у Србији.
ОТВАРАЊЕ ПРЕМА РУСИЈИ?
С обзиром на то да би лидери 29 држава чланица НАТО-а требало да се окупе на самиту у Лондону почетком децембра и обележе 70. годишњицу Алијансе, до Макроновог објављивања „урби ет орби“ да је цар го долази у чудном тренутку. А и избор медија је индикативан пошто лондонски „Економист“ важи за референтни лист евроатлантског (нео)конзервативизма. Логика указује да је француски председник овим желео да изазове озбиљну контроверзу коју би искористио у своју корист. И на унутрашњем, и на спољном плану.
Унутрашњи је врло једноставан и да се објасни, и да се разуме – његова популарност опада, док расте рејтинг његове главне супарнице Марин ле Пен, а противника је најлакше потући његовим сопственим оружјем. Зато не треба да чуди готово потпуно Макроново преузимање реторике Ле Пенове и када се ради о мигрантима, и када се ради о НАТО-у и ЕУ, и када се ради о Русији. Он очито полако преузима главне елементе њеног програма и пред очима француске јавности се претвара у њу.
Занимљив моменат је пре свега Макроново окретање Русији које је у потпуној супротности с ранијим прилично русофобним изјавама, које се ипак не могу ни поредити са оним што је долазило пре свега из Лондона, али и неких других европских престоница.
Псебно уочљиви од његовог говора у којем је обзнанио „крај западне хегемоније“ крајем августа, Макронови кораци ка Москви су неспорни и сада испада да би се сви озбиљнији политички токови у Француској могли назвати проруским. О овом тренду смо писали у „Печату“ (текст „Путинова сена ће ходати Јелисејском палатом“) пре првог круга председничких избора у Француској, док је конзервативац Франсоа Фијон још био фаворит и док га естаблишмент није срушио у корист „аутсајдера“ Макрона.
Ротшилдовски атлантиста Макрон је накратко ово пореметио, али садашњи поступци враћају Француску на колосек сарадње с Москвом. Из тог, спољнополитичког аспекта треба посматрати и његов садашњи, готово ратоборни став према Алијанси која је од суштинског значаја за очување вашингтонске хегемоније над Европом и спречавање било каквог приближавања Европе и Русије као стратешких партнера.
Чудно је и контрадикторно то што Макрон у интервјуу Алијанси највише замера ситуацију у Сирији, односно наводно америчко повлачење из те земље и ускраћивање помоћи курдским снагама.
Иритира га то што Француска и друге европске земље нису биле консултоване о америчкој одлуци да „напусти курдске савезнике“ и тај потез види као нешто што доводи у питање и сам смисао постојања НАТО-а оличен у члану 5 којим се гарантује улазак у рат свих чланица ако једна од њих буде нападнута.
Прво, када је то последњи пут Вашингтон питао за било какво мишљење своје европске савезнике? Последњих деценија покренули су читав низ агресивних операција по свету без готово икаквих „консултација“. Напротив, европске земље су махом сервилно у оквиру НАТО-а следиле америчке трупе у империјалистичким походима како би им дали привид „мултилатерализма“ и „легитимитета“.
КАКВЕ САВЕЗНИКЕ ЖЕЛИ МАКРОН?
С друге стране, чињеница да сиријске Курде сматра савезницима и да стаје на њихову страну у односу на свог макар номиналног партнера у оквиру НАТО-а, Турску, може бити само увредљива по Анкару и њој још једном доказује да је НАТО у стању „мождане смрти“, те да не може рачунати на безбедност коју пружа члан 5 и, у крајњој линији, да је непожељна и у Алијанси, и у Европској унији.
У том контексту треба посматрати и Макронове идеје о јединственој и независној европској војсци, одбијању отпочињања претприступних преговора са Северном Македонијом и Албанијом, односно сваком даљем проширењу ЕУ, што је у супротности с оним што Немачка предвођена Ангелом Меркел заиста жели. Због тога је Меркелова, а не јер и сама гаји некакве илузије о НАТО-у, онако оштро реаговала на Макронов најновији „испад“ и због чега је с њим већ неко време у сукобу.
„Председник Француске је превише снажним речима изразио своје виђење. Ја не видим тако начин сарадње у НАТО-у“, рекла је она на заједничкој конференцији за новинаре са генералним секретаром НАТО-а Јенсом Столтенбергом у Берлину. Ако је „западна хегемонија“ окончана, она на овом простору мора бити замењена „европском хегемонијом“, а у Макроновим очима та „европска хегемонија“ треба у ствари да буде „француска хегемонија Европом“ науштрб досад најјаче Немачке.
На војном плану, то би се остварило европском војском у којој би без САД, Велике Британије и елиминацијом Турске, Француска била убедљиво доминантна снага и једина нуклеарна сила.
На економско-дипломатском, одбијањем проширења на „Западни Балкан“, Француска поново производи ефекат који су Париз и Лондон својевремено изазвали стварањем Југославије – гушење и спутавање Немачке, јер управо Берлин има користи од проширења, а не Париз.
Да се разумемо, Француска од проширења не би имала никакве директне штете, само оне посредне, јер би њен немачки „партнер“ ојачао.
Зато када Макрон каже да Европа мора стратешки да почне да размишља о самој себи као о геополитичкој сили, јер „у противном, Европа више неће контролисати властиту судбину“, он говори само полуистину.
Свима је јасно да Европа ни до сада није контролисала властиту судбину – од 1945. до 1989. њен западни део (са одређеним изузетком управо Француске), а по завршетку Хладног рата и источни, јесу под потпуном америчком доминацијом. НАТО је све време, а посебно од краја Хладног рата, суштински био војна окупациона сила која је спречавала остваривање европског суверенитета и омогућавала учвршћивање и спровођење америчких интереса на Старом континенту.
А када каже „Европа“, он заправо мисли на Француску која би из рвања с Немачком изашла као доминантна снага.
(Аутор: Филип Родић/Печат)