Резолуцију под називом „Борба против глорификације нацизма, неонацизма, расизма, расне дискриминације и ксенофобије”, 8. новембра 2019. у Уједињеним нацијама подржала је 121 држава, уз 55 уздржаних. Против су биле САД и Украјина, а из Европе су „за” гласале само Русија и Србија. У припреми овог документа став представника САД је био да „нико никада не би требало да буде осуђен за сарадњу са нацизмом”, правдајући то правом говора који је предвиђен првим амандманом америчког устава.
У Европи само Русија и Србија славе 9. мај као Дан победе над фашизмом. За друге европске државе и народе то је Дан Европе. Таква промена доводи до логичног закључка о селективном историјском памћењу које је цинично у односу на прошлост.
Ми морамо знати и увек се сећати да је фашизам респектибилан део европске прошлости. Кад говоримо о фашизму, тада имамо у виду италијански фашизам и разне ешалоне исте идеологије као што су немачки нацизам, хрватско усташтво, шпански фалангизам, румунска Гвоздена гарда, украјинска бандеровштина, балтијска Шумска браћа, француски Вишијевски режим, пољска Армија Крајова, Салашијеви фашисти, муслиманска Ханџар дивизија, шиптарска Скендербег дивизија и припадници добровољачких јединица у саставу Вермахта из свих европских народа. У тим јединицама није било једино Срба и Грка. Респектибилан део европских народа чинио је десетомилионску војску Вермахта. То је део европске прошлости који се реперкутује на европску садашњост. То нам јесно показује да 9. маја 1945, и поред безусловне капитулације Немачке, није побеђен фашизам, већ је Европа ослобођена од немачке окупације. Поражени на бојном пољу бежали су и склањали се „пацовским каналима” широм света. Преко „баре” су се прилагодили као нацистичка, фалангистичка и многе партије у Јужној Америци и остали на истим идеолошким ставовима.
Успостављени војни паритет после Другог светског рата и одлуке Нирнбершког суда утицали су на то да се фашизам и нацизам притаје и не делују јавно. Запад није дозволио да се у нирнбершким одлукама утврди криминалитет нацистичке државе, јер би се узрочно утврдила веза у финансијском учешћу Запада у стварању нацизма и француско саучесништво Вишијевског режима као савезника Немачке. Рушењем хиљада споменика борцима против фашизма желе да заборавимо прошлост, али убрзо ће нас будућност сурово на њу подсетити и казнити нас због заборава.
Митар Радоњић/Политика