Добитник овогодишње Нобелове награде за књижевност Петер Хандке истакао је, у интервјуу немачком недељнику Цајт, да је све што је писао о бившој Југославији имало везе са правдом за Србију. То што је присуствовао Милошевићевој сахрани, Хандке образлаже тиме да је то била уједно и сахрана Југославије.
„Ниједна реч о ономе што сам писао о Југославији не може се оспорити, ниједна. То је књижевност“, нагласио је Хандке.
Каже да је извештавање медија о Србији у то време било „монотоно и једнострано“.
Критиковао је и политику признања тадашње Немачке.
„Како је Немачка могла признати Хрватску, Словенију и Босну и Херцеговину, када је на тим територијама више од једне трећине било православаца и муслиманских Срба? Тако је дошло до братског рата, и не постоји ниједан гори рат од братског“, поручио је Хандке и навео да је то разлог што се солидарисао са Србијом.
Када је реч о његовом односу према Слободану Милошевићу, Хандке истиче да никада није испољавао симпатије према том државнику.
„Када причате са некадашњим моћницима онда се књижевници користе понекад као писци историје. Ниједног тренутка се нисам поклонио њему, ни изнутра, ни споља“, рекао је он.
Хандке наводи да је Милошевића видео само једном, и то када је био затворен у Хагу.
„Желео сам да га саслушам и чуо сам све што је имао да каже“, рекао је он.
Присуство Милошевићевој сахрани Хандке образлаже тиме да је то била сахрана Југославије.
„Наравно да сам био тамо. Он је на последњем гласању гласао за опстанак Југославије. Његова сахрана је била сахрана Југославије. Да ли се заборавило да је та држава основана да би била против Хитлеровог рајха“, упитао је Хандке.
У интервјуу, чије одломке преносе бројни медији на немачком језику, Хандке је казао да је сам „Југословен по мајци и ујаку, који је студирао у Марибору“.
„Мој деда је на референдуму у Корушкој гласао за прикључење Југославији. Југославија је мени нешто значила. И када ми сада намећу нешто са Србијом, то је непоштено. Ја сам тамо ишао због Југославије“, подвукао је аустријски писац.
Нобелова награда за 2019. годину отишла је у руке аустријског књижевника Петера Хандкеа уз образложење: „Због утицајног рада који са лингвистичком генијалношћу истражује периферију и посебност људског постојања.“