Ту скоро у једној публикацији појавио се текст следеће садржине: „СПЦ односно њени поглавари, уназад тридесет година, од почетка ратова у бившој Југославији, били су на страни злочина. Почевши од патријарха Павла, за којег је то увелико забрањено рећи, па до Иринеја… Патријарх Павле је уочи геноцида… које су балкански крвници Ратко Младић и Радован Караџић починили у Босни, бацао свету водицу по њиховим косама и лицу.”
Пођимо прво од неистине да је то забрањено рећи. Ако је забрањено, да ли су новине у којима је то објављено заплењене на киосцима? Да ли је против аутора и уредника поднета кривична пријава због таквих ставова? Нормално да није, јер откуда бих ја то знао, да нисам то прочитао из новина које сам купио на киоску.
Оптужити патријарха Павла за геноцид јасно показује политички став да је Србија у рату који је избио 1991 и трајао до 1999. године била кривац. Последично сви они који следе СПЦ и сами су одговорни за рат. Зато би требало да буду кажњени јер је ратно хушкање кривично дело. Таквих је према попису становништва огромна већина, како у држави Србији, тако међу држављанима који су се изјаснили као хришћани.. Немојмо заборавити, нису међу њима само православци. Ту је и значајан број римокатолика, протестаната и муслимана. Сетимо се само генерала Гезе Фаркаша, пуковника Золтана Данија који је оборио невидљиви Ф-117. Или посебно важног Тибора Церну двадесетогодишњег српског хероја мађарске националности из Ковачице. Он је узвикнуо ‘„За ову земљу вреди умрети” и погинуо. Србија му се одужила тако што му је подигла споменик.
Није то у Србији ништа ново. Траје то од почетка тих несрећних ратова па до данас. Али је невероватно да они који тако мисле и то јавно изражавају у новинама, на научним скуповима, у филмовима, позоришним представама и даље говоре како је то забрањено рећи, попут става којим смо започели текст.
Или је можда реч о нечем другом? Аутор цитираних реченица врло добро зна да нема правне забране за оно што је написао и да то није кажњиво. Онда је очигледно да он под забраном мисли на нешто друго. То је његово дубоко уверење да је у праву, да је интелигентнији, образованији, поштенији, моралнији… Док је споменута огромна већина неспособна да мисли својом главом и просуђује, па би јој требало одузети право гласа и натерати да мисли као аутор цитираних редова. То показује да је ауторова свест обложена ауторитарношћу и да. говорећи о демократији и слободи речи. он у ствари мисли на диктатуру што би је радо наметнуо „глупој и примитивној маси” у коју спада и аутор ових редова, маси која је и сама злочиначка јер себи даје слободу да о патријарху Павлу и његовом понашању у рату мисли позитивно.
Свим озбиљним научницима и истраживачима је јасно да то напросто није тачно. Управо супротно, српска интелигенција је у огромној већини, од свога стварања на европским универзитетима у 19. веку, била окренута некој врсти братства-јединства са осталим јужнословенским политичким нацијама, јер је етнички реч о истом народу
Дакле, од Прешева до Беле Крајине, границе Словеније и Хрватске, живи један те исти етнички народ, који говори исти језик. Тај народ сви који знају о чему је реч називају Србима. Споменимо само Торвалда Столтенберга. Он је рекао следеће: „Етнички рат? Не верујем. Они су сви Срби. Постоје Срби који себе тако и називају, затим Муслимани – они Срби који су се приклонили исламу, а многи од оних који су обучени као Хрвати и тако себе називају су такође Срби”.
Али ја одустајем од тога и кажем: Ево, Срби не постоје! И сви становници од Прешева да Беле Крајине су Хрвати или Бошњаци. Али су ипак један народ. Кад погледамо ко је одговоран за рат који је избио 1991. године јасне су следеће чињенице. Исламска заједница као представник муслимана је од 1878. од државног одвајања од халифа сањала да се ослободи неисламске власти и припремала је народ за рат. Разлог треба потражити у томе што исламска теологија уопште не садржи појам мира са немуслиманима, онако како га дефинише међународно право. То се нарочито појачало пред рат деведесетих година прошлог века. Тада је она са Странком демократске акције планирала и отпочела џихад. Дакле, за све злочине на подручју Босне одговорне су Исламска заједница и СДА. Срби су одговорни само за злочине које су лично починили, али у оквиру удруженог злочиначког подухвата муслимана. За то би, да је правде, целокупан тадашњи ријасет и сабор исламске заједнице и главни одбор СДА требало да буду на доживотној робији.
Али они који овако нападају патријарха, најпре то не знају. Јер о исламу не знају баш ништа, а потом ништа и не желе да знају. За њих су изгледа добри само они Срби попут старца Вукашина из Клепац који мирно подноси да му џелат вади очи , а он на то каже „Само ти, синко, ради свој посао”.
Мирољуб Јевтић/Политика