Готово седам векова својом ванвременском лепотом Дечани остављају без даха све намернике и ходочаснике. Безмало исто толико стотина година о његову духовну снагу и мермерну, блиставу белину одбијају се сви црни орлови који непрекидно покушавају да га оскрнаве, присвоје, да њиме загосподаре.
Насртале су на њега и силне Османлије. Не да га руше, него у жељи да задужбина краљева Стефана и Душана, подигнута на месту које је одредио Свети Сава – постане џамија. Но, десило се тада, поткрај 17. века, чудо, па су уместо минарета, Турци поставили одред војника да српску светињу чува и од Арбанаса. Од опсаде ових других, Турци су га успешно одбранили и 1900, пославши у манастир регуларну, царску војску.
Од кидисања екстремних Албанаца Дечане војска чува и данас, а осим војничке заштите домишљати дечански игумани одважили су се да око светиње подижу заштитне зидове.
Онај сазидан у доба комунизма назвали су „зид братства и јединства“, а „зидом мира и толеранције“ овај последњи, новомиленијумски. Баш у њега је, 2007. године, ударила минобацачка граната испаљена од комшија са Проклетија.
Иако је 2004. уврштено на Унескову листу светске културне баштине, и у 21. веку, дело неимара Вита Которанина, опасано је непријатељима од којих га брани војска.
Не може манастирско братство ни ктиторску славу у миру да обележи.
Две недеље пред празник Светог Стефана Дечанског, црни орлови су се поново устремили на српску светињу наговештавајући терористички напад. Међународне снаге су, истина, одмах збиле редове, око једине светиње на Косову и Метохији коју чувају оружјем.
Питање је само – схватају ли да поново бране Дечане од оних којима поодавно хоће да га предају на чување?!
Јелена Матијевић
http://www.novosti.rs/