Немци су заљубљени у статус кво, али се он не може спасити. Макрон и Орбан су ти који диктирају промене, а често вуку на исту страну и уважавају један другог, пише мађарски новинар Борис Калноки за Дојче веле.
Почасни председник баварске Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) Едмунд Штојбер у Будимпешти је 8. новембра ове године добио високо мађарско одликовање. Уручио му га је мађарски председник Јанош Адер.
Након тога се Штојбер састао с председником мађарске владе Виктором Орбаном. За разговор је био планиран један сат. А они су разговарали више од три сата.
О чему су разговарали? „Пре свега о европској политици и француском председнику Емануелу Макрону“, изјавио је Штојбер након разговора овом репортеру.
Макронове „драстичне речи да Европа себе мора видети као светску силу или ће нестати још нико није изрекао у тако оштром облику“, рекао је Штојбер.
Он није остављао никакве дилеме да се у томе слаже с Макроном, иако се савезна канцеларка Ангела Меркел томе успротивила.
И додао је да то и Орбан види тако – да НАТО више није оно што је некада био. Да се може сумњати да ли би НАТО бранио рецимо Естонију у случају руског напада.
Штојберов закључак: Европа мора у одбрамбеној политици да срасте и створи сопствену снажну војску.
Орбан ће радо у томе учествовати „сходно могућностима његове земље“.
Орбан и Макрон су о томе исцрпно разговарали кад је француски председник 11. октобра у Паризу примио Орбана.
Након тога је Макрон известио да је с Орбаном разговарао о будућности НАТО и ЕУ и да су се у многим стварима сагласили.
Већ пре тога, у септембру, Макрон је на конференцији с амбасадорима своје земље рекао да га Орбан „инспирише“ – а то је комплимент који је и Орбан у више наврата упутио Макрону.
Орбанов политички курс „у себи носи културну и цивилизацијску животну снагу“, Мађарска је на челу с Орбаном постала извиђач у временима радикалних промена, за разлику од других европских земаља, рекао је Макрон.
Друкчије Макрона виде у Пољској. Тамошњи председник владе Матеуш Моравјецки је Макронову анализу НАТО-а (НАТО је „клинички мртав“) назвао „опасном“.
Он је Макрона оштро напао: да Француска шкртари на издацима за одбрану; да ли је Француска уопште спремна да испуни своје обавезе, питао је Моравјецки и изразио наду да се НАТО још може ослонити на ту земљу.
Заједљиви тон не долази случајно. Макронова најосетљивија критика – да Сједињене Државе у случају руског напада на неку од земаља бившег Источног блока не би то посматрале као случај „обавезе заједничке одбране“ НАТО-а – у сржи погађа одбрамбену политику Пољске.
Варшава Русију види као стварну, конкретну опасност за безбедност Пољске и о Европској унији мисли исто као Макрон о НАТО-у: да се у случају опасности у њу не може уздати.
Зато је Пољска последњих година уложила много енергије и новца да придобије Американце.
Влада је тако постигла да су америчке трупе стациониране у Пољској и наде полаже у присне односе с САД на подручју безбедносне политике. Макрон то сматра наивним. А можда и јесте наивно.
Невероватно је шта се ту догађа: Макрон и Орбан су постали два интелектуална покретача расправе о будућности Европе.
Шаблоне из прошлости – за Европу или против ње, више или мање европских интеграција, више ЕУ или више националне државе – то се не уклапа у комплексне, а понекад и противречне мисли које њих двојица формулишу.
Макрон је, рецимо, торпедирао проширење ЕУ на земље западног Балкана – дакле „мање Европе“. То је одлука која широм отвара врата руском, кинеском и турском утицају у том региону – дакле „слабија Европа“.
А земље средње и источне Европе из такозване Вишеградске групе (Пољска, Мађарска, Чешка и Словачка), које су озлоглашене као евроскептичне, страствене су заговорнице новог проширења – дакле „више ЕУ“.
Из чистог сопственог интереса. То би наиме знатно повећало политичку тежину „Истока“ унутар ЕУ.
Макрон жели европског министра финансија, директне порезе ЕУ, заједничку економску политику – „више ЕУ“.
Орбан и остали из Вишеградске групе ништа од тога – „мање ЕУ“. Сви хоће више новца из ЕУ, рецимо од новог пореза на финансијске трансакције – „више ЕУ“.
Макрон и Вишеградска група желе праву европску војску – „више ЕУ“.
Француска зато што традиционално жели да буде сила и што би у некој европској војсци могла да захтева водећу улогу.
Пољска има делимично интереса ако би то била ствар којом би се могло супротставити Русији – само ако се при том не распадне НАТО.
Мађарској, Чешкој и Словачкој се та идеја свиђа зато што су премалене да би могле да створе снажну војску.
Укратко, док се у Немачкој често поставља паушално питање да ли је неко за ЕУ или против ње, за НАТО или против њега, Макрон и Орбан упорно постављају питање смисла на појединим подручјима.
Више ЕУ тамо где то има смисла. Не због ЕУ, него само тамо где то, и ако то, служи сопственим интересима.
А они су различити, зато су позиције делимично супротстављене. Али, увек се ради о националним интересима.
Немачка је неодлучна и суздржана. Она очито препознаје Макронов смер, исти који је имала француска политика према Европи од Шарла де Гола: да се Немачка политички спутава, користи њен економски потенцијал и, ако је могуће спречити да Немци спознају своју моћ и поново пожеле да крену сопственим путем у Европи.
Немачка је – тако верују у Источној и Централној Европи – стварно моћна. И због тога збуњена.
Куда са сопственом тежином? На лево, загрлити Француску и спроводити европску „солидарност“? На десно, и уз одобравање источних Европљана спроводити класичну националну политику моћи?
Макрон и Орбан чине оно чега се у Немачкој највише гнушају: лансирају нове, реметилачке идеје.
Немачка је, тако то виде у Француској и Централној и источној Европи, заљубљена у статус кво, али он се више не може спасити. То тера на размишљање. И може изазвати главобољу.
*Борис Калноки, рођен 1961, дописник је из Мађарске листа Велт и других немачких медија. Аутор је књиге „Земља предака“ (2011)
.
ИЗВОР:DW (ДОЈЧЕ ВЕЛЕ)