Нема гдје, куда, нико да га зовне, нико! Чак ни комшије, сусједи, како би новоцрногорским језиком назвали оне најближе са којима граница дијели, а не раздваја. Ту на западном Балкану којег ни бирократе у Бриселу не спомињу, осим у окошталим и празним фразама посустале митологије некада обећавајуће богиње Европе. Нико, баш нико…
И нема потребе да сретну пресједника Црне Горе ни они из НАТО-а којима је предао своју земљу као могуће нови Бондстил (ако буде затребало против словенског народа и братске Русије) и то предао супротно вољи огромне већине грађана Црне Горе који су били против тога, како је јавно свједочио његов премијер из Мојковца у тренутку ,,демократске искрености“.
Дакле, то је суштина ,,моћи“ у новој Црној Гори – донијети ,,демократску одлуку“ супротно вољи већине грађана. Vox populi, vox dei – oдавно су на то сви заборавили у Црној Гори, а и шире.
Демократија тихо умире на рукама нових феудалаца глобализма и то најбржа у својим провинцијама каква је данас некада Његошева Црна Гора у односу на вашингтонски Капитол и Јелисејска поља.
Нико, баш нико нема шта да разговара са предсједником једне вазалне земље када се о свему могу договорити са његовим шефовима из врха дубоке или службене структуре Запада, који га још невољно толеришу у страху од Истока.
О чему да разговарају са њим?! О Црној Гори, ,,европском примјеру“ у којем су сви најважнији органи правне државе на привременом раду као вршиоци дужности без легитимитета, који их чини институцијама без повјерења и јавног угледа?! Нико више не вјерује у право у Црној Гори јер право је ту одавно постало скривени интерес предсједника и његове фамилије.
Нико више није слијеп овдје, а ни шире да не види да предсједник има све што пожели. Он, његов брат, његова сестра и однедавно и син који враћа татине ,,дугове за картицу“ одбјеглом бизнисмену Душку Кнежевићу, с којим је тата куповао и Јадрански сајам у Будви, болницу у Мељинама, путовао у Сан Тропе и Дубаи, отварао скривене рачуне, редовно за своју партију узимао новац – баш као и од ,,својих“ из Гранда или сада процеусираног бившег грагоначелника Подгорице.
Њему је мали Шенген испод нивоа, јер он је на челу,,европске Црне Горе“ чијег предсједника нико у тој истој Европи не жели да види – ни у Берлину, ни у Паризу, ни Риму, Варшави, Бечу…
Истина, дошао је Орбан да гледа фудбалску утакмицу између Мађарске и Црне Горе у Подгорици, али не да посјети њега. Понекад га доиста позову на годишњице и опела страдању и патњи Европе, али не због тога што га желе већ што га приглупим протоколом не могу избјећи.
Зато предсједник иде на старе адресе – у Дубаију је био са Душком. Сада је тамо ,,његов омиљени дипломата“ за скривене послове од јавности и стара пријатељица ноћу.
Љубазни Двор и принчеви ће се правити да све то не знају, чак и то да ли је можда нешто од његовог непријављеног богатства можда ,,залутало“ на некој од банака у земљи домаћина или се управо отворила нека нова банка управо за те намјене – да буде чувар његове материјалне и новчане тајне, можда и будућих планова.
Наравно о томе Црна Гора мало што зна, можда слути. Довољно је да о томе буде до краја обавијештен ,,први“ дипломата у земљи шеика и нафте. Зато није изненађујуће што је предсједник опет у Емиратима. Хроничари ће запамтити који пут и има ли макар једне земље у којој је предсједник боравио више пута.
И опет код Душке – он је тамо и претходно послао да би имао код кога да иде.
ИН4С