Оркестру монтенегринских србофоба придружио се и један од најзнаменитијих егземплара тог типа, млађани списатељ Николаидис, који је стајући у одбрану тројице амбасадора завапио о „очитој неправди“ коју монтенегринске дипломате нијесу жељеле трпјети.
Овако нам, укратко, износи дату неправду патриЈотско списатељче: „Мирна је осуђена јер је вјернике СПЦ назвала говедима, док је митрополит Амфилохије Црногорце и вјернике ЦПЦ назвао воловима, а за то није осуђен“.
И замислите, идеолози дукљаноидне мисли се жале на црногорске институције, како сију неправду и штите српске интересе! Да ситуација није крајње озбиљна, да није општепознато да су актулне црногорске институције управо примјер непријатељског односа према свему српском (имајући у виду саме одлуке тих институција, као и политике запошљавања у њима, које готово у потпуности искључују српску популацију) – неко би могао помислити да Николаидис приповједа неки неумјесан виц.
Али не, дукљаноиди су озбиљни: они заиста протурају причу како црногорске институције, које у стварности спроводе најстрашнију дискриминацију српског народа, заправо фаворизују Србе и СПЦ. То је очити примјер искривљене свијести, о којој често пишем, а која је у потпуности одвојена од реалности и која не разматра чињенице, већ неке измишљене представе о стварности.
Но, да се позабавимо овим примјером релативизације случаја фашизма и шовинизма, као и позива на насиље, тј. тврдњом да се и митрополит Амфилохије слично понашао, а да никада није био санкционисан.
Поразумијева се, ради се о подлој подметачини и измишљотини дукљанских идеолога.
Подсјетићу, митрополит Амфилохије је у датој прилици, а осврћући се на свету тајну крштења, између осталих ствари рекао: „… како се и волови рађају у Црној Гори, па нијесу Црногорци“. Тиме је он парафразирао ријечи св. Јустина Поповића, које је он изрекао у једној прилици, а које су се односиле на српски народ. Таквим ријечима се, прије свега, апострофира значај крштења код хришћана, било да се ради о Србима, Црногорцима, или било ком другом.
Осим тога, у ријечима митрополита Амфилохија нема никаквог вријеђања Црногораца, већ се, напротив, ради о афирмацији историјског црногорства.
Он не каже „да су Црногорци волови“, како то Николаидис и дружба подло подмећу, већ управо историјског Црногорца ставља на пиједестал вриједносног система: он је симбол слободе, чојства и јунаштва. Можемо рећи, без бојазни да ћемо погријешити у оцјени, да скорашња најезда монтенегринства и дукљанства драматично угрожава такав појам црногорства. Зато митрополит наглашава: није довољно родити се у Црној Гори да би се било – Црногорац, у историјском смислу те ријечи. Треба то заслужити. Треба бити човјек.
Није потребно неко дубинско тумачење како би се појасниле наведене митрополитове ријечи; значење је очигледно. Пошто је разобличен овај наиван покушај подметачине, тј. изједначавања Мирниног екстремизма са митрополитовом афирмацијом историјског црногорства, да се позабавимо сљедећом Николаидисовом лукавошћу.
Он не помиње да је, осим што је вјернике назвала говедима, Мирна написала и да би „запалила Храм и све вјернике тамо“. Дакле, овдје није ријеч само о вријеђању и говору мржње, већ и о својеврсном позиву на насиље. Циљано прећуткује Николаидис тај кључни детаљ, јер зна да он обесмишљава читаву операцију „поистовјећивања екстремизама“, коју су дукљански идеолози тако пажљиво осмишљавали.
Јер се подразумијева да нико никада, из амбијента који они зову супротном страном, није позивао на насиље против неког народа и вјерника, или користио језик насиља.
Постоји још један разлог зашто Николаидис прећуткује Мирнин језик насиља, а састоји се у томе да је он сам, у таквом контексту, њен једнојајчани близанац!
Присјетићемо се многих Николаидисових промовисања језика насиља, а најпознатији примјер је када је написао текст поводом прославе двадесетогодишњице постојања Републике Српске. У тој прилици, пронађен је неки експлозив у дворани у којој се прослављао јубилеј, а Николаидис је такав догађај прокоментарисао ријечима:
„Цивилизацијски искорак био би и да је Боле употријебио динамит и пушке које је сакрио у дворани у којој су главари, духовници и умјетници прослављали двадесетогодишњицу постојања РС“.
Дакле, Николаидис би такав евентуални терористички акт и масовну погибију главара, духовника, умјетника и многобројне дјеце у тој прилици поздравио као – цивилизацијски искорак?
Док вас подилази језа или имате нагон за повраћањем након оваквих ријечи патриЈотског списатељчета, присјетите се да он за њих није санкционисан од стране било које институције. Напротив, за овакву врсту патриЈотизма награђен је својевремено положајем Савјетника предсједника Скупштине. А и да је санкционисан, нашла би се тада нека три амбасадора да и њему плате казну. У таквом систему ми живимо.
ИН4С