Живимо своје мале животе, мрзимо се и гледамо преко нишана, а онда нам природа, виша сила или просто, околности, покажу колико смо рањиви и колико је мало потребно да схватимо шта је права невоља.
Ударна вест из Тиране 28. новембра требало је да буде прослава албанског државног празника Дана заставе.
Најављивао се марш којим би Албанци с Космета и из Албаније демонстрирали јединство и жељу да живе у једној држави, а са српске стране стизале су критике и осуде покушаја стварања тзв. Велике Албаније.
Очекивало се да ће то бити још један дан у којем ће Срби и Албанци бити на супротстављеним странама, очекивале су се тешке речи, али…
Албанија јесте била тог 28. новембра прва вест у српским медијима, али разлог за то није марш већ катастрофални земљотрес и жртве које је изазвао.
Призори разорених кућа, уплаканих и уплашених људи, деце извучене испод рушевина, не остављају никога равнодушним. Уместо уобичајених политичких порука, из Србије стижу речи утехе и саучешћа, али и спасилачки тимови који помажу у извлачењу страдалих.
Два народа чија је прошлост, али и садашњост обојена неразумевањем, сукобима и проливеном крвљу, ујединила је мука… несрећа већа и моћнија од подела и разлика.
Нешто слично десило се пре пет година кад су Србију, Босну и Херцеговину и Хрватску погодиле катастрофалне поплаве.
Сви проблеми и неспоразуми као да су нестали у оној мутној води, бујици која нас је запљуснула тог пролећа.
Помагали смо се међусобно, бринули исте бриге, саосећали једни са другима. Знам, било је и оних који су ликовали због туђе несреће, али њихови гласови су ипак били далеко тиши од оног заједничког који је позивао на разум и солидарност.
Не уједињују нас само „виша сила“ и природне непогоде. Муче нас и исти друштвени и економски проблеми.
Регион масовно напуштају млади, образовани, незапослени, незадовољни…Некада богати и напредни крајеви данас су готово пусти.
Из градова и села за која се током деведесетих ратовало и гинуло људи данас одлазе добровољно. Чини се да земља натопљена крвљу више никоме не треба.
Нисам „југоносталгичар“ (ако нешто такво уопште и постоји), мрска су ми „оплакивања“ заједничке државе иако признајем да ми недостаје онај прошли живот и мир који је она пружала.
И ови скорији и они претходни ратови скупо су коштали моју породицу и имала бих вероватно право да будем огорчена и пуна неразумевања, али, питам се, чему све то?
Живимо своје мале животе, мрзимо се и гледамо преко нишана, а онда нам природа, виша сила или просто, околности, покажу колико смо рањиви и колико је мало потребно да схватимо шта је права невоља.
То је као оно кад се разболите па вам сви други, до јуче непремостиви проблеми, постану небитни. Ако имате среће и оздравите, обећавате сами себи да се никада више нећете нервирати због небитних ствари, али то је кратког даха…
Е баш таква је, нажалост, и наша, балканска, солидарност!
Невоље дођу и оду, а са њима ишчезне и оно добро које смо показали једни према другима.
Већ сутра вратићемо се у колотечину… вести ће поново бити исте… очекиване…
Изгледа да то тако овде мора или једноставно нисмо способни да се мењамо и схватимо да је живот нешто више од мржње, подела и жеље да „комшији цркне крава“!
АУТОР:ЂУРЂИЦА ДРАГАШ
http://www.rts.rs/