Извештај Пентагона у којем се Србији замера блискост са Русијом није ни први ни последњи такав документ који долази из Вашингтона, нити садржи било шта ново. Америка је отворена када је реч о намерама да се Русија и руски интерес удаље са Балкана, и сасвим је логично да ће, после уласка Македоније и Црне Горе у НАТО, Србија трпети највећи притисак.
Шупље, међутим, одзвања речник свих тих извештаја и флоскуле попут оне о „руском малигном утицају“. Као и опседнутост појединих политичких кругова у Вашинтону утицајем Москве, која иде до тога да чак и првог човека Америке Доналда Трампа покушавају да дисквалификују проглашавајући га за руског човека. Све то скупа понекад замирише на доба макартизма.
Истина иза свега тога, наравно, далеко је сложенија, што позицију Србије не чини једноставнијом. У процесу смиривања земљишта после геополитичких потреса изазваних успоном Путина и експанизијом Кине и њеног концепта глобализације, Вашингтон, Москва и Пекинг покушавају да заузму што бољу позицију у новој расподели интересних сфера.
У тој игри, у којој своје место све више тражи и Европска унија, Србија се поново нашла негде између и постала мета притисака.
Ипак, Гвоздена завеса није ни тако јасна ни тако непробојна као у време сенатора Макартија. Довољно је сетити се да је једна од највећих НАТО земаља, Турска, у блиским односима са Путином.
А Америка је изгледа заборавила лекцију коју је не тако давно одржала Совјетском Савезу – да су победу у Хладном рату извојевали Холивудом, рокенролом и фармерицама за којима су, иза Гвоздене завесе, жудиле генерације. А не резолуцијама и ширењем страха од руског утицаја.
Вук МИЈАТОВИЋ