Дужи низ година одређени политичари из Новог Пазара залажу се за аутономију Санџака (Старе Рашке) у оквиру његових матичних држава Србије и Црне Горе, са циљем њиховог спајања и претварања у самосталну бошњачку државу, на територијама општина Нови Пазар, Тутин, Сјеница, Пријепоље, Рожаје, Пљевља… Користе притом разне политичке памфлете, а ових дана то чине уз помоћ памфлета „Дани Санџака”, везаног за дан одржавања Завноса у Пљевљима 20. новембра 1943. године.
С обзиром на то да државе Србија и Црна Гора не предузимају никакве законске мере према актерима ових политичких догађаја, мишљења сам да у одбрану својих држава Србије и Црне Горе, те чувања мира међу становништвом овога краја, треба да устану сви добронамерни мислећи људи и интелектуалци из оба народа (Срби и Бошњаци) и аргументовано почну да објашњавају народу истину везану за историју Санџака (Старе Рашке).
Марта 1985. године посетио сам Музеј Првог заседања АВНОЈ-а у Бихаћу (одржано од 26. до 28. новембра 1942. године). С обзиром на то да сам рођен у Сјеници, посебно су ме занимали делегати овог заседања из Санџака, при чему сам пронашао и преписао следећа имена: Добрашиновић Милоје, професор из Бијелог Поља, прота Караматијевић Јевстасије, бивши представник НОО у Новој Вароши, верски референт Треће Санџачке бригаде, Ивовић Душан, учитељ из Пљеваља, Мирковић Јосо, трговац из Пљеваља, Павловић Ристан, учитељ из Пљеваља, Перуничић Миле, бивши народни посланик и члан Главног одбора Демократске странке, заменик команданта III Санџачке пролетерске бригаде, из Премћана код Пљеваља. Као што се види, сви делегати су били хришћанске вероисповести и ниједан није био из Новог Пазара, Тутина, Рожаја и Сјенице.
Пишем овај текст и да би народ Санџака схватио зашто се неки новопазарски политичари не позивају на овај историјски догађај и на људе који су на њему учествовали, већ се држе Сјеничке Конференције из 1917. године, која је одржана под покровитељством аустроугарске и турске власти, током Великог рата 1917. и референдума Муслимана три општине, Новог Пазара, Сјенице и Тутина из 1991, који су под сумњивим околностима, организовали и спровели управо ти исти политичари.
О трећем догађају који заговорници аутономије Санџака наводе као плебисцит Муслимана – заседању ЗАВНОС-а 1943. године у Пљевљима, било је доста речи у новинама, али било би добро да кустоси музеја (ако га има) из Пљеваља пронађу и објаве имена и презимена свих учесника овог заседања и закључке који су на њему донети. Можда се и ту може наћи аргумент више за обарање политике која већ годинама плаши и свађа народ Санџака, тј. Старе Рашке.
Никола Чукановић/Политика