Кад Макрон инсистира на самосталности, Јенс Столтенберг га подсети на обавезу солидарности. Кад каже да проширење треба да чека реформу, Брисел пожури да припреми посредника
Од порцеланских крхотина које је из вокабулара Емануела Макрона о клиничкој смрти спајала Ангела Меркел, преко протеста Вишеградске групе због спорости интеграција и инаугурационог говора Урсуле фон дер Лајен, до недавног заједничког појављивања са генералним секретаром НАТО у Јелисејској палати, из млазног авиона се види да је француски председник Емануел Макрон усамљен у настојању да изменом правила у ходу промени свет и тиме избрише многа обећања.
Кад Макрон инсистира на самосталности, Јенс Столтенберг га подсети на обавезу солидарности. Кад каже да проширење треба да чека реформу, Брисел пожури да припреми посредника. Кад понуди степенасто придруживање, финско председништво ЕУ то на фин начин скрајне у други план. Кад заблокира почетак преговора с Албанијом и Северном Македонијом, шест земаља изрази писмено неслагање. Кад каже да проширење треба усмерити у супротном правцу, председница ЕК наш регион стави у врх свог излагања. После се све то замаже нон-пејпером на две странице.
Чак је и хрватски европосланик Тонино Пицула, нови, краткорочни известилац за Западни Балкан, поручио да Макрон греши што запоставља наш регион. Имајући у виду да је Србија један од лидера у процесу интеграција, произилази да је Макрон толико усамљен, да Србе, сада, од њега, чак, бране и Хрвати.
Али, шта то вреди, кад је за сваки потез међу европским савезницима потребан консензус. То се сад види и код отварања поглавља са Србијом. Можда је баш зато и важна Макронова реформа, која треба да узме у обзир и то да се много више одлука у будућности доноси квалификованом већином. Па да Париз данас, Хаг и Берлин јуче или Загреб сутра, самостално више не коче узбрдо. До тада нам остаје само да се наоружамо. Стрпљењем.
Аутор: Горан ЧВОРОВИЋ,
Новости