Зарковић: Донекле сам сагласан да би евентуелне једностране промене у Минском споразуму могле да доведу до заоштравања ситуације

Јуче је шеф Доњецке народне републике Денис Пушилин дао коментар на образложење председника Украјине Владимира Зеленског о промени редоследа извршења клаузула из Минског споразума. Између осталог је рекао да таквим покушајима „показује неразумевање основа међународног права, односа према међудржавним документима и обавезама Украјине“.

Миодраг Зарковић, српски новинар и редитељ и међународни посматрач у Донбасу је прокоментарисао за Њуз фронт евентуалне једностране промене Минских споразума и како би оне могле да утичу на ситуацију у Донбасу.

– Донекле сам сагласан са представницима ДНР-а да би евентуелне једностране промене у споразуму могле да доведу до заоштравања ситуације, али не у потпуности. Наравно да је, посматрано чисто теоретски, лоше ако било која од две сукобљене стране искаче из раније постигнутог договора. У том смислу би неко могао да каже да би једнострани потези ДНР и ЛНР могли додатно да узнемире ситуацију и наруше крхко примирје.

Али, то примирје се и иначе нарушава, безмало свакодневно! Нарушавају га управо украјинске снаге распоређене дуж линије раздвајања. Та чињеница, уз још неке, на горње питање баца потпуно другачије светло.

Мишљења сам да ДНР и ЛНР не би смели да буду таоци Минског споразума, а нарочито због тога што Украјина тај споразум не поштује. У таквом односу снага, у којем једна уговорна страна не осећа обавезу да поштује договорено, онда би супротна страна довела себе у подређен положај уколико би пристала на то да се њени потез оцењују према томе да ли поштује или не поштује дотични споразум.

ДНР и ЛНР су своју слободу освојили ратом на који су били принуђени. Убеђен сам да је та истина, та историјска чињеница која ће се у блиској и даљој будућности изучавати као један од кључних геополитичких догађаја с почетка 21. века, далеко важнија од поштовања ма ког појединачног споразума.

То не значи да бих желео да ДНР и ЛНР крше и руше Мински споразум. Таман посла! Али, понављам, саветовао бих им да не улазе у замку у којој би једино донбаске републике биле спроводиоци Минског споразума, док би супротна страна наставила да повлачи потезе који тај исти споразум темељно нарушавају.

Овај савет упућујем и на основу врло невеселог српског искуства у сличним ситуацијама. Верујем да је опште познато да се бомбардовање Србије 1999. године завршило Резолуцијом 1244 Савета бзебедности Уједињених нација. Од тада до данас, Србија је до најмањих појединости поштовала сваки у једну ставку те резолуције. Исто то су радиле и све државе које су поштовале територијални интегритет Србије, а међу њих најпре спада Русија. Али, друга страна, а у овом случају то су косовски Албанци и још више њихови страни покровитељи, првенствено САД, није се нимало обазирала на Резолуцију 1244. Буквално од тренутка када су се српске безбедносне снаге повукле из покрајине, косовски Албанци и њихови западни ментори редом су почели да крше све што је договорено на најважнијем месту на свету. И зато, нажалост, српска државност на Косову данас није ни бледа сенка онога што је била и онога што је требало да буде према Резолуцији 1244. Када се погледа уназад на протеклих 20 година, лако се долази до закључка да је строгим поштовањем Резолуције 1244 Србија стекла моралну надмоћ у односу на супротну страну, али да је за то плаћена превелика цена и да је положај Србије у односу на косовски проблем значајно ослабљен.