Сјајан времепловски текст др Владислава Б. Сотировића „Босна као Швајцарска”, објављен у „Погледима”, „враћа” нас у 1992. и доба настанка тзв. Кутиљеровог плана за БиХ, те дипломатске „игре” која га је „потопила”. А последица свега тога било је више од сто хиљада убијених, те готово милион расељених.
Да муслимански лидер Алија Изетбеговић, на сугестију последњег америчког амбасадора у СФРЈ Ворена Зимермана, није повукао свој потпис са тзв. Лисабонског споразума, који је предвиђао кантонизацију БиХ, судбина БиХ била би вероватно увелико другачија и срећнија. Али, нажалост, он је то учинио и нанео несагледиве и судбоносне последице. А у каснијим интервјуима и сам Зимерман је наглашавао да он није Изетбеговићу изричито предлагао повлачење потписа, већ га само питао: „Ако вам се не свиђа план, зашто сте га потписали?”
А можда најбољи коментар поводом Изетбеговићевог одустајања дао је сам Жозе Кутиљеро. У интервјуу који је 17. марта 2000. дао аутору овог писма угледни португалски дипломата, тада у улози специјалног изасланика Председништва ЕУ, нагласио је „да је план био прихваћен, рат у БиХ био би заустављен већ 1992”. Још прецизнији је био током сведочења на суђењу Радовану Караџићу у Хагу, 19. фебруара 2013, када је рекао да је „Изетбеговић срушио мир”.
Иначе, Кутиљеров план био је знатно повољнији за Бошњаке него Дејтонски споразум. Према том плану, конститутивне јединице са бошњачко-хрватском већином обухватале би 56,27 одсто територије, а по Дејтону је то 51 одсто. Тако се још једном потврдила стара истина да „ко хоће више, добије мање”.
Слободан Стајић/Политика