Исти идеали и исти циљеви повезују председника Чилеа Салвадора Аљендеа 1973. године и Ева Моралеса, председника Боливије новембра ове 2019. године. И један и други платили су високу цену. Први је убијен, или је пред непријатељским фашистичким фалангама генерала Аугуста Пиночеа извршио самоубиство у опкољеној председничкој палати Монеда да се не би предао непријатељу. Други је овог месеца нашао спас у егзилу, у Мексику.
Обојица су штитили националне интересе, борили се против сиромаштва и експлоатације од стране великих страних компанија, делећи добро и зло са својим народом. Салвадор Аљенде је усмрћен 11. септембра 1973. године, а најтежа казна изречена му је десет месеци раније, децембра 1972. године, када је пред представницима Уједињених нација одржао историјски говор: „Оптужујем, у име народа Чилеа, због зла које му чине, Сједињене Америчке Државе” и био прекинут дуготрајним аплаузом. Амерички амбасадор Буш (много година касније председник САД), учтиво је устао, али једини, наравно, није аплаудирао. Салвадор Аљенде, не бирајући речи, директно је оптужио америчке компаније, посебно компанију бакра „Кенекод” и моћну „Интернешенел телеграф енд телефон корпорејшен”, због завереничких акција са циљем да оборе чилеанску владу народног јединства.
Чим је у Вашингтону објављена вест о избору Аљендеа за председника Чилеа, 7. септембра 1970. почело је ковање завере за његово свргавање. Представник компаније ИТТ за Латинску Америку Хал Хендрикс упутио је својој влади телеграм следеће садржине: „У уторак увече амбасадор САД у Сантјагу Едвард Кори примио је поруку Стејт департмента у којој му се дозвољава да делује у име председника САД Ричарда Никсона да предузме све што је могуће, укључујући акцију каква је примењена у Доминиканској Републици (војна интервенција), како би Аљендеу било онемогућено да преузме власт.” Већ тада је, дакле, донета одлука о смакнућу марксисте Салвадора Аљендеа, кога је његов народ из милоште назвао Ел Чичо.
После пуних 46 година, недавно, овог пута, срећом, без смртног исхода, председник Боливије Ево Моралес спасао се егзилом у Мексику. „Његову левичарску владавину обележили су социјални програми захваљујући којима је проценат сиромаштва са 40 спао на 17 одсто. Покренуо је јавне радове, национализовао гасна поља и нафтну индустрију, одређујући колико се приватне земље може поседовати. Напуштено приватно земљиште конфисковао је и разделио сиротињи…” („Политика” 17. новембра 2019, страна седам). Због тога је, наравно, баш као и Салвадор Аљенде, постао мета политичких и моћних корпорација. Шта се може закључити? Парадокс је да богати и моћни, у ствари, воле сиротињу. Јер без ње, а они је циљано стварају, не би били ни богати ни моћни.
Борислав Комад/Политика