Већ око две деценије значајан део грузијске јавности активно осуђује активности Фондације отвореног друштва. Овај фонд прикрива своје деструктивне циљеве као наводно корисне пројекте, али резултати његове активности у Грузији видели су се после „ружичастог“ државног удара 2003. године кроз борбу против православне вере и ГПЦ, и увођењем догми међу младим људима уместо слободног размишљања. Фондација Отворено друштво представља претњу по земљу и то је речено више пута.
Треба напоменути да Сорос фондација изазива велико негодовање међу критичарима, због чега критике често бивају емоционалне. Међутим, саме емоције не значе да је мисао (у овом случају критика) погрешна. Њуз фронт ће покушати да корак по корак разоткрије деструктивне акције Фондације Сорос (Отворено друштво – Грузија) и прикупи критичке процене представника грузијске јавности. У исто време, бранићемо принцип потребе за објективношћу и аналитичким приступом. Ако супротна страна жели, обезбедићемо им платформу.
Дакле, данас ћемо почети са листом „Сороса“, односно особа које је фондација увела у грузијски политички спектар и заправо претворила Грузију у експериментални полигон за Сорошевце.
О чему се ради када фонд који је створио представник стране државе припрема особље за именовање на кључне позиције. То је само по себи чињеница која је Грузију великв претњв. Присуство таквих именованих лица није у складу са сувереном државом, што Грузија тврди. Ипак, Фондација Сорос успела је да запосли најважније државне положаје са својим бившим запосленима и тако поткопа суверени развој Грузије.
За време владавине Сакашвилијевог режима веома утицајан политичар Каха-Алекандер Ломаја, најпре министар образовања, а затим секретар Савета безбедности, који је претходно радио као директор Фондације Сорос, „Отворено друштво – Грузија“ и био посебно нетолерантан људима са другачијим политичким ставовима. Једном је дао отказ обичном упосленику зато што је супруга овог запосленог, по струци новинарка, почела да ради на локалној ТВ као модератор информативног програма за време владавине Аслана Абасхидзеа у Аџари.
Линајина кривица за подстицање рата 2008. и његов злогласни крај је значајна. Сећамо како је, осмехујући се, пратио генерала Борисова у Гори и испуњеавао све његове захтеве.
Пре тога, Ломаја је учинио све да уништи образовни систем, протерао је огроман број квалификованих професора и наставника са универзитета и тамо поставио своје људе. Име Ломаја повезује се и са покушајем увођења „родних“ и „сексуалних“ тема у школе, минимизирање броја сати историје Грузије и литературе на матерњем језику, избацивање руског језика, затварање и распродаја истраживачких института и још много тога појаве.
Читава „елита“ око Сакашвилија има Соросове корене, не само Ломаја. Након новембарских скупова 2007. године, Придон Дочија је у листу Тајмс објавио листу бивших запослених Фондације Отворено друштво који су у то време обављали високе политичке положаје:
Ладо Гургенидзе – премијер;
Зураб Ногаидели – бивши премијер;
Каха-Алекандер Ломаиа – секретар Савета безбедности;
Гока Габашвили – министарка културе и спорта;
Леко Алексишвили – бивши министар финансија;
Гиа Кавтарадзе – бивши министар правде;
Гиорги Папуашвили – председник Уставног суда;
Гига Угулава – градоначелник Тбилисија;
Зураб Цхиаберашвили – представник Грузије у Савету Европе;
Гига Бокерија – парламентарка, један од вођа парламентарне већине;
Гиви Таргамадзе – председник парламентарног одбора за одбрану и безбедност;
Маја Надирадзе – лидерка парламентарне већине;
Хатуна Гогоришвили – председник скупштинског одбора за процедурална питања;
Леван Рамисшвили – шеф утицајног НВО Института за слободу;
Теа Тутберидзе – један од вођа „Института за слободу“;
Давид Дарцхиашвили – шеф Фондације Отворено друштво (касније је такође постао утицајни парламентарац – напомена са Невсфронта);
Гиа Хубуа – ректор државе Тбилиси. Универзитет
Гиги Тевзадзе – ректор Државног универзитета по имену Илиа Цхавцхавадзе;
Гиа Бугадзе – ректор Академије уметности;
Лаша Бугадзе је писац близак влади (син Гиа Бугадзе је белешка са Wфронта).
У исто време, представници тадашње владе и данашње опозиције били су ускраћени за пажњу Фондације Сорос:
Тина Кидашели – представница Републиканске странке, једна од вођа уједињене опозиције, која је пре само неколико месеци поднела оставку на место шефа грузијског огранка Фондације Сорос;
Давид Усупашвили – председавајући Републиканске странке (супружник Тина Кхидасхели – напомена. Невсфронт);
Давид Зурабишвили – парламентарни посланик, члан Републиканске странке;
Леван Бердзенишвили – парламентарни посланик, члан „Републиканске странке“;
Давид Бердзенишвили – парламентарни посланик, члан Републиканске странке;
Иракли Окруашвили – бивши министар одбране, присталица опозиције;
Рати Амаглобели – песник, присталица опозиције.
– написао је Придон Доцхиа 2007.
Већина људи заступљених на овој листи до данас је политички активна. Али постоје и званичници – бивши упосленици Фондације Сорос, који и даље одређују јавну политику користећи одређене владине положаје.
„Испадајући њихове биографије, испада да је неколико година радног искуства у Фондацији Отворено друштво готово предуслов за улазак у владу или парламент. Уз ретке изузетке, сви ови Биџинови кадрови у различито време радили су у тој организацији, која је у народу позната и као Сорос фондација. Можда је глобална сила која је одлучила да научи Сакашвили на лекцији у 2012. потпуно преузела контролу над процесима ?! “- написао је публициста Бакур Сванидзе 27. априла 2018. године у новинама Георгиа анд тхе Ворлд, позивајући се на следеће парламентарце:
Иракли Кобакхидзе – у то време председник Парламента;
Арцхил Талаквадзе – до тада – лидер парламентарне већине, данас – председник Парламента;
Мамука Мдинарадзе – вођа фракције Грузијског сна;
Тамар Чугошвили – у то време председник скупштинског Одбора за спољне односе
и друге, почев од Зардиасхвилија и завршавајући са Софијом Катсаравом.
Сорошевци из „Грузијског сна“, као и њихови претходници, и исти ти из Националног покрета, посебно су нетолерантни према неистомишљеницима. Бакур Сванидзе с правом примећује:
„Током протеклог периода, тенденција је постала нарочито уочљива када оних особа / Соросовски кадар / који су изабрани у парламент по листама „грузијског сна“ на место председника одбора или његовог заменика, који сматрају да нису колеге других парламентараца, већ њихови шефови.
Најжалоснија је чињеница да такав пример колегама поставља и председник парламента. Осврнимо се на изјаве Кобахидзеа да „процеси у парламенту Грузије обично контролишу на основу хијерархије и то је нормално“.
Ових дана лидер парламентарне већине, Арчил Талаквадзе, урадио је исто са председавајућим Парламента, коме се нису допали неки коментари посланика Давида Чичинадзеа према медијима и, ни мање ни више, позвао посланика у своју канцеларију. Да, није тражио да дође у канцеларију на разговор, већ је наредио – „Давид Чичинадзеа ће морати да одговара на тешка питања у мојој канцеларији!“
А шта ако посланик не да задовољавајуће одговоре на „тешка питања“..?
„Њуз фронт – Грузија“ (наставак следи)