Како је Валтазар Богишић прописао власништво Митрополије над светињама у Црној Гори и зашто су у несагласју ново предложене одредбе о верским заједницама са правном традицијом и савременим правом
Цркве, манастири и други њима слични верски објекти у Црној Гори у власништву су цркве и верских заједница. Користе се у складу са црквеним уставима и правилима. И ова стечена права не могу се изменити ни једним новим законом нити другим његовим изменама.
Овако би препричана на данашњи савремени правнички језик гласила правила која је утемељио др Валтазар Богишић (1834-1908) у Општем имовинском законику за Књажевину Црну Гору који је указом од 25. марта 1888. године прогласио књаз Никола Петровић.
У овом Законику који представља споменик права непроцењивог значаја, успостављена су много правна правила која се примењују и данас у савременом европском законодавству.
Сам књаз Никола за Законик је написао „одобравања и похвале којима је цијеломе правничком свијету једнодушно поздрављено било ово закодавно дјело, потуно су оправдани и примјеном његовом у нашим судовима“.
И заиста одмах по објављивању Законика највише оцене су стигле из академије моралних и политичких знанонсти Француске, Московксе академије, правног друштва из Љубљане, академије из Тулуза, правничког једнота из Прага…
Црногорски Законик одмах је преведен на француски а потом и на немачки, шпански, италијански и руски језик.
Др Лујо Бакотић, такође Србин римокатолик као и Валтазар Богишић, упозорава да се Законик заснива на народној традицији Црне Горе и филозофским начелима. Свака кодификација грађанског права има велики правни значај због комплексности подухвата и најчешће се њом баве тимови од више десетина и стотине правника.
Др Лујо Бакотић на предавању одржаном поводом тридесетогодишњице Богишићеве смрти упозорио је да је редакција и писање грађанског аустријског законика трајало пуних 67 година, стога је Богишићево дело још импозантније јер је готово сам успео да доведе усагласје законске норме са неписаним законима, обичајима и богатом правном традицијом Црне Горе.
Овај законик био је и доказ мудрости и способности књаза Николе Петровића који је замолио руског цара Александра II да из Одесе пошаље Богишића. Наравно, цар Александар II је платио и све трошкове израде Законика којим су књаз Никола и Валтазар себи подигли најтрајнији споменик. Валтазар је рад на Законику започео 1874. године, али га је и прекидао због руско-турког рата. Управо у том Општем имовинском законику за Књажевину Црну Гору у поглављу број VIII дословце стоје седеће одредбе: „О црквама, манастирима и другим њима сличним уредбама вијерским.
Чл. 716.
Имаоци су: православне цркве, манастири и друге црквене установе којима ту способност признају црковна правила или црковна Власт, а то признање није у опреци са државним законом.
То исто буди речено о црквама и црквеним уредбама других хришћанских вероисповједи које држава познаје.
Чл. 717.
Правило претходног чланка вреди за све нехришћанске богомоље и друга постојана вјерска уређења (на пр. мухамеданске џамије и.т.д.), уколико је држава саму вјеру признала.
Чл. 718.
Управа добара црковних и других имаоника вјерског значаја, као и њихово заступништво направа осталоме свијету бива по уставу њихову, по другим признаним правилима и по наредбама законите им Власти, у колико нијесу у опреци са државним законима.“
Ове одребе значе да су извршна и законодавна власт на челу с књазом Николом признале имовинска и друга стварна права Митрополији црногорско приморској и брдској. Митрополија корене ових права вуче преко епископије зетске коју је још 1219. године основао свети Сава на манастиру на Михољској превлаци.
То право на имовину Митрополији и Српској православној цркви признавале су све царевине и краљевине, народна традиција и на крају и сам књаз Никола кроз одребе које је утемељио велики Валтазар Богишић (био је и министар правде књажевине Црне Горе од 1893. до 1898. године).
Колики је велики значај тих стечених права на имовину види се из одредбе члана 1005. Општег имовинског законика за Књажевину Црну Гору у којем се истиче: „Што једном по закону стечеш, тврдо ти је баш и кад би се закон измјенио“.
С обзиром да су најновије законодавне иницијативе о верским заједницама и решавању питања имовине истих у дубоком несагласју са правном традицијом оличеном у овом поменутом Законику али и са одредбама модерног европског законодавства и достигнутим степеном заштите слобода и права, евидентно је да ће у случају усвајања таквог грбог закона Црна Гора имати вишеструко штетне последице.
Ем што се потиру слобода и права које је установио још књаз Никола скрнави се и најлепши драгуљ државно правне историје Црногорске који чини златну грану семантичког бића Црногорског духа израслог на правди и правици, мудрој речи бистрој памети, поштењу и чојству на основу којих је Валтазар Богишић формулисао свој Законик.
Још већа штета биће, ако се овако грби закон усвоји што ни пред Европским судом за људска права у Стразбуру и евентуално у будућности пред Европским судом правде у Луксембургу, Црна Гора неће имати ни један ваљани правни аргумент у парницама у којима ће јој се судити због кршења достигнутог степена имовинских права и верских слобода.
Предраг Савић/ИН4С