Драгутин Матић, „око соколово“ са Суве планине, умро је 1970. у родном селу. Када су у Нишу чули да је симбол српске војске из Првог рата болестан, хтели су да по њега пошаљу санитетски хеликоптер, али, било је касно. Исте те године, у Алексинцу, рођен је поручник Дарко Ђорђевић. Пореклом је са Јастрепца, суседне планине. Исто као Матић, и Ђорђевић је био наш челни извиђач, али у ратовима деведесетих.
Матића је овековечио чувени руски фотограф Самсон Чернов, дописник листа „Ново времја“, а планетарно је постао познат после изложбе у Њујорку 1916, где је штампана разгледница с његовим ликом.
Дарко Ђорђевић је „славу понео“ у априлу 1999. године, када је усликан на Космету на положају са друговима из 72. специјалне бригаде. Његова фотографија на којој је са снајперском пушком, а која је преко Ројтерсовог сервиса отишла у свет, штампана је у свим нашим и најпрестижнијим светским новинама у години агресије, а после тога су је присвојилe небројене војске и специјализвани војни сајтови на свим меридијанима.
Драгутин и Дарко учествовали су у по четири рата. Драгутин је кренуо као војник 1910, а у родно село се вратио 1919. као каплар. Дарка је рат као обичног војника затекао 1990. у Ријеци, а скинуо је униформу 2006. као поручник. Обојица су преживела тешка рањавања, Драгутин на Груништу у Македонији, а Дарко негде код Скелана у БиХ. После вишемесечног болничког лечења, оба челна извиђача су се вратила у једницу.
– Oтишаo сам на редовно одслужење војног рока 1990. у Ријеку. На први терен, као војни полицајац, изашао сам са колегама после „крвавог Ускрса“ на Плитвицама 1991, а кардиналном грешком мог генерала, који није уважио наш став и извештај, заробљен сам у Госпићу септембра исте године.
Генерал је „имао реч“ Тихомира Орешковића, тада заповедника Госпића, да неће напасти војну колону која долази у гарнизон. Наравно, намамљени смо у клопку. Тада су ми држали мачету под грлом. Генерал је после тога несметано одлетео хеликоптером из касарне у блокади, а нас, неколицину пратилаца, који смо заробљени, Хрвати су покушали да транспортују у Загреб преко Ријекe – сећа се Ђорђевић, у то време десетар.
Чин млађег водника је зарадио због успешне организације бекства војних полицијаца у Ријеци. Њих неколицину, у цивилу, редовним аутобусом из Госпића су спроводили, само пиштољима наоружани војници ЗНГ. Због страха од војске која је и даље контролисала териоторију, нису се усудили да иду возилима на којим је било исписано ЗНГ.
– Тада је Јадранска магистрала, једини пут од Госпића до Ријеке, била још слободна, па се Хрвати нису усуђивали да шаљу војне транспорте. Ми смо видели тај страх када су нас спроводили и лако смо са стражарима изашли на крај. Ријека је била наш град – објашњава Ђорђевић.
Неспособност, а још више издаја у јединицама ЈНА, нису поколебали 21-годишњака. По повратку у матичну јединицу написао је службену белешку, која је директно оптуживала генерала, тадашњег начелника Штаба Ријечког корпуса. Потом се цео његов корпус преселио у Билећу, а он је ступио у професионални војнички статус.
Из противтерористичке чете батаљона војне полиције Гардијске бригаде прешао је у Батаљон за антитерористичка дејства 72. специјалне у формирању.
Након рата на Косову нашао се у Противтерористичком одреду „Кобре“ у обезбеђењу високих војних и цивилних руководилаца.
Године 2006, као поручник, испраћен је у пензију са Сабљом части, додељеном од колега.
– Нема веће војничке части! – с поносом говори Дарко.
О годинама када је као чеони извиђач био „врх копља“ наше војске, Дарко не прича.
У ствари, све је исто као у времена Драгутина Матића. Њега су описивали као човека који је знао да се прикраде, преброји непријатеља и да се врати.
– Да, он је био, кажу, врхунски стрелац, а ја сам постављен за првог командира снајперског тима који је у нашој војсци формиран у Батаљону војне полиције за противтерористичка дејства 72. специјалне бригаде – указује поручник.
Да је „славан“, Драгутин Матић, јунак из Првог рата, дознао је 1965, када је издата грамофонска плоча“Марш на Дрину“ са његовом сликом на омоту. Костадинка Матић из Ниша, која је познавала извиђача, купила је плочу и послала је поштом у Калетинац. Новине пишу да је Матић био изненађен и да није знао ни за изложбу у Њујорку нити за друге штампане ствари из Првог рата које носе његову слику. Драгутин се 1919. вратио из рата, да оре у свом селу – рата се заситио.
Дарко је своју слику, наравно, препознао још током агресије, али је био изненађен када је она почела да се шири светом муњевитом брзином. Објављена је од Јапана, преко Ирана, до Америке и Канаде. Данас, рецимо, када отворите угледни амерички војни сајт „Тактикал оперејшн“, у фолдеру где говоре o снајперистима, његова слика је постављена уз америчку патриотску песму.
– Јенкији свакако нису моја омиљена нација – смеје се.
Прича о фотографији Дарка Ђорђевића као „пеницилину за тероризам“ има и комерцијалну страну. Америчка фирма „Атари“, која се бави креирањем видео-игара за „Акт оф вор“, употребила је Дарков лик као иконицу за увођење снајперисте у рат. Анимација је продата у милионима примерака, а наш специјалац је себе „препознао“ тек пошто му је син играјући се у соби рекао узбуђен:
– Тата, ево те у игрици!
– Сем супруге и мојих сабораца из 72. специјалне бригаде нико није знао ко се крије иза фотографије српског специјалца на КиМ из априла 1999. – наставља Дарко. – Догодило се да мој пријатељ са породицом дође у посету и донесе слику уз коментар: „Гледај како моћно изгледа фотка нашег војника“.
Даркова фотографија била је централни део поставке велике изложбе у Графичком колективу након рата, коју је урадила уметница из Америке, наших корена. На ту изложбу, како Дарко прича, наишли су случајно приликом обезбеђења начелника Генералштаба, када је један колега приметио поставку.
Сутрадан је, посетивши изложбу, разговарао о њој са организаторома а да нико није знао да је он „главни јунак“. У касарни Пешадијске бригаде у Ваљеву налази се велика слика, уље на платну, настала на основу те фотогафије.
Током службе, од деведесетих, и четири и по године ратног стажа, Ђорђевић је зарадио девет чинова, од којих само два редовно. Вишеструко је награђиван и одликован.
О ратним приликима и неприликама прича само са ратним друговима.
АПСУРД СА МЕДАЉАМА
Има једна ствар у вези са Драгутином Матићем и Дарком која их раздваја. Пре две године, код нас је донет Правилник о додели спомен-медаља намењених учесницима у рату деведесетих. Међутим, Правилник о додели медаља које су предвиђене за ветеране каже да се додељују активним војним лицима. Апсурд! Највећи број њих је из службе отишао пре времена. Рањавање, пензионисање, многи су умрли…
Дарко је тако законом онемогућен да медаљу са Драгутиновим ликом понесе на грудима.
Драган Вујичић
http://www.novosti.rs/