Источна Њемачка је на пет летњих олимпијада освојила чак 409 медаља. Но, када су, након пада Берлинског зида, отворене архиве Штазија, тајне полиције Источне Немачке, откривен је највећи пројекат систематског допинговања у историји. Многи спортисти су били допинговани још као дјеца, без свог знања.
Борба против допинга је један од највећих проблема савременог спорта. Читаве каријере спортских икона, попут Ленса Армстронга, грађене су на коришћењу недозвољенис супстаци. Док се за допинг сматра да је индивидуална одлука спортисте (или тима) у једном периоду, ова спортска аномалија је била прави државни пројекат некадашње Источне Њемачке.
Источна Њемачка је једна од најуспешнијих држава која је учествовала на великим такмичењима. Од када је 1968. године самостално учествовала на љетњим Олимпијским играма у Мексико Ситију, закључно са Играма у Сеулу 1988. године, Источна Немачка је на пет љетњих олимпијада освојила невероватних 409 медаља (127 златних, 129 сребрних, 153 бронзане). Највећи број медаља освојен је у инидвидуалним спортовима, атлетици и пливању.
Источна Немачка је и једна од најуспешнијих репрезентација у зимским спортовима. На шест учешћа на зимским олимпијским играма ова држава је освојила укупно 110 медаља. На Играма у Сарајеву, Источна Њемачка је са 24 медаље била најбоље рангирана репрезентација, док је на још три олимпијаде била друга.
Успјеси на великим такмичењима, количина освојених медаља за земљу која је тада имала само 17 милиона становника и била релативно неразвијена, представљају право чудо. Када је 1989. године пао Берлински зид и када је дошло до уједињења Њемачке, отварањем архива злогласне тајне службе Штази, утврђено је да је иза свих успјеха стајао државни програм организованог допинга источнонемачких спортиста.
Ако је отварање тајних докумената само потврдило оно у шта су сви раније сумњали, нико није ни слутио размјере организованог допинга и монструозност читавог пројекта. План организованог допинга познатији је под именом „Државни план 14.25″. Иза ове шифре крије се скоро две деценије медицинских и фармаколошких истраживања у циљу прављена супстанци које ће помоћи представе источнонемачких спортиста на великим такмичењима.
Иако није јасан тачан датум када се са пројектом почело, сматра се да је од почетка седамдесетих година прошлог вијека кренуло организовано допинговање уз благослов, подршку и наџор државе.
Циљеви организованог допинга били су чисто идеолошки. Било је потребно да се докаже идеолошка супериорност (овога пута комунистичког система) и да се у спортском окршају, прије свега са западним, капиталистичким спортистима, забиљежи победа. У то име, најмање 10.000 спортиста било је подвргнуто системском допинговању, са или без свог знања.
На свом врхунцу, на њемачком допинг програму у једном тренутку радило је више од 1.500 доктора, фармацеута и научника, све под будном контролом њемачке тајне полиције Штази.
Оно што читавој ствари даје велику дозу монструозности је чињеница да је допинг почињао у раним годинама такмичара. Постоје подаци да су малишанима од 11 година даване недозвољене супстанце, док се употребом анаболичких стероида кретало са 13 и 14 година. То значи да су дјеца још у предпубертетском добу селектована и праћена и организовано допингована, неријетко без њиховог знања. Након освојених медаља, славе и тријумфа, како су завршавали каријере, многи спортисти суочавали су се са тешким здравственим проблемима изазваним вишегодишњим допинговањем.
Бивша њемачка атлетичарка Биргит Бозе у допинг програму нашла се са 11 година. Данас Бозеова пати од тешких здравствених проблема, креће се само уз помоћ штака и трпи велике болове. За све муке каже да су криве „мале плаве пилуле“ које су јој давали да пије још као дете.
Двије хиљаде спортиста сваке године је укључивано у програм допинга, док се годишње користило око два милиона таблета (анаболичких стероида и других илегалних супстанци), не рачунајући ињекције.
Седмица.ме