Има ли мучније судбине од оне која задеси мајку када мора да сахрани сопствено дете? Била она муслиманка, Српкиња или с острва Фиџи. Покушао је Петер Хандке то ових дана да објасни на свој аутономни начин. Док су га терали да призна геноцид у Сребреници, узвраћао је покољем у Кравици. Док су му наводили муслиманске жртве, подсећао је на српске. А изнад свега стављао литературу за коју је награђен.
Черечили су га, зато што хода пером и уверава се сам. Ударали га као боксерски џак, зато што има став.
Одлазећи на сахрану Слободана Милошевића уједно је био и на покопу Југославије, земље антипода Трећем рајху у чијој нацистичкој војсци су настрадали његови на силу мобилисани ујаци. После је изгубио и мајку. А мајчине приче о ујацима су га начиниле писцем. Он на ствари тако гледа. Када бисмо могли да проникнемо у такво величанство ума, сви бисмо били нобеловци.
Хандке не негира злочине нити крваву структуру сваког грађанског рата. Али, код њега нема само светаца и слепаца, пуковника и покојника. А протест против Хандкеа, где је било и људи с тешким судбинама, здружио је у Стокхолму све оне који су збили редове против српског страдања коме је велики књижевник сведок.
Врхунац апсурда је враћање Нобелове награде коју Кристина Доктаре по свој прилици није ни добила, на протесту, где су захтевали да се не даје „Нобел“ за геноцид Хандкеу, који га за то није ни добио, па да му се зато оспорава.
Хандке у својој поетици каже да не зна шта је истина, али да зна да то што је схватио није лаж. Разапет је јер не верује у организације, закључке и мржњу. Из Шведске академије је поручио да жели да сретне мајку Српкињу и мајку муслиманку, које су у рату остале без детета. Да с њима подели судбину. Нобеловцу, засада, нису услишили молбу.