Актуелна председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић могла би да изгуби на предстојећим изборима, а разлог би могао да буде и у њеној странци, наводи се у анализи портала Индекс.
„А зашто мислите да Мирослав Шкоро није и кандидат ХДЗ-а?” запитао је јуче Стјепан Туђман новинара који га је упитао зашто на председничким изборима подржава независног председничког кандидата Мирослава Шкору, а не званичну кандидаткињу ХДЗ-а Колинду Грабар-Китаровић.
Стјепан Туђман се два дана раније појавио на Шкорином предизборном скупу у Лисинском и тако јасно дао сигнал кога подржава на овим председничким изборима. Своје питање у којем сугерише да је Шкоро прави политички наследник политике коју је ХДЗ водио док му је председник био Фрањо Туђман, Стјепан је изговорио на Мирогоју, након што је оцу на годишњицу смрти дошао на гроб.
Нема сумње да је то снажна симболика која доприноси расколу десног бирачког тела, у ком кува братоубилачки рат, како је Индекс писао пре месец дана.
Ови председнички избори су у неким случајевима дословно поделили браћу, конкретно Стјепана и његовог старијег брата Мирослава Туђмана који подржава Колинду Грабар-Китаровић.
Али, пише Индекс, занимљивије је то да се и присталице актуелне председнице и присталице Шкоре позивају на Туђманово наслеђе и ХДЗ, па је јасно да на овим председничким изборима ХДЗ има више од једног кандидата, без обзира на то што је формално једина кандидаткиња странке председница Колинда Грабар-Китаровић.
Грабар-Китаровић и Шкори се као кандидат ХДЗ-а може приписати и Анто Ђапић, бивши дугогодишњи лидер ХСП-а и „гробар праваштва” у Хрвата, познат по томе да је увек био ХДЗ-ов играч у кључним ситуацијама.
Питање је само ко је овај пут активирао Ђапића и с којим циљем.
Претпоставка је да би Ђапић као „аутентични кандидат деснице”, како се представља, требало да отме део гласова Шкори и тако олакша Колинди улазак у други круг председничких избора.
Заједничко је том кандидатском тројцу да се често у јавности позивају на Туђмана, да се обраћају разочараним гласачима ХДЗ-а и да су на разне начине и Грабар-Китаровић и Шкоро и Ђапић својеврсни кандидати ХДЗ-а на овим председничким изборима.
За Грабар-Китаровић је то највише јасно јер она је формална кандидаткиња ХДЗ-а за председницу државе. Када је пак реч о Шкори, он је формално независни председнички кандидат, али се у својим јавним иступима често обраћа директно гласачима и члановима ХДЗ-а, нудећи им се као прави настављач Туђманове политике, због чега и жели већа овлашћења председника Хрватске.
Не треба заборавити ни да је Шкоро био дугогодишњи члан ХДЗ-а, да је певао за ову странку у ранијим кампањама и посланик ХДЗ-а у Сабору, као и кандидат те странке за градоначелника Осијека.
Када је реч о Анти Ђапићу, он је формално кандидат странке ДЕСНО (Демократски савез националне обнове), али се чини да још није дао ниједан интервју медијима у којем га није дочекало питање о томе је ли ХДЗ-ов играч на овим председничким изборима, што он демантује.
За разлику од Грабар-Китаровић и Шкоре, Ђапић много више и гласније инсистира на рехабилитацији НДХ и усташа, што је, како се наводи, одувек био део политике ХДЗ, још од Туђманове злогласне реченице о НДХ као „изразу историјских тежњи хрватског народа за државом”.
Стога бисмо Ђапића на овим изборима могли описати као кандидата проусташког крила ХДЗ-а, пише Индекс..
ХДЗ је одувијек био странка подељена на разне фракције коју је 1990-их Фрањо Туђман као оснивач и први председник странке успевао да контролише.
Не треба ни заборавити да све те фракције уједињава жеља за влашћу, али и да су склоне бруталним обрачунима у тренуцима превирања у странци. Нико не може једном ХДЗ-овцу бити непријатељ као други ХДЗ-овац, између осталога и због тога што се у странци зна какав ко прљави веш крије, наводи се у анализи Индекса.
Кључно питање у вези тога да ХДЗ на овим изборима има више од једног председничког кандидата гласи: како ће то утицати на резултат избора?
Судећи по примерима из прошлости, то би ХДЗ-у могао бити проблем који ће довести до губитка председничких избора. Када ХДЗ није уједињен око једног кандидата којег искрено подржава, онда побеђују лево-либерални кандидати попут Стипе Месића и Иве Јосиповића. То се догодило 2000., 2005. и 2010. године.
Наредних месец дана ће се видети хоће ли се исти сценарио поновити и на овим председничким изборима, закључује се у тексту.