Постају већ пословичне и заморне оптужбе једног дела западне јавности да је лауреат Нобелове награде за књижевност за 2019. годину Петер Хандке апологета геноцида који су Срби спровели у Сребреници, пријатељ Слободана Милошевића, који је увеличао и његову сахрану, и слично.
Међутим, за промену, „Њујорк тајмс” наводи позитивна мишљења, добрих писаца, о овом аутору. Међу њима је сјајни норвешки аутор Карл Ове Кнаусгард, који је изјавио да не може ни да замисли очигледнијег добитника Нобелове награде од Хандкеа, бриљантног у свакој декади свог стваралаштва.
„Хандке је отишао у Србију покушавајући да откључа свет кроз своје јединствено, идиосинкратично, књижевно присуство. Али сложеност и двосмисленост језика, наоружани Хандкеовим осећањима, отворили су Пандорину кутију бола, беса и очајања”, речи су Кнаусгарда.
Елфриде Јелинек, аустријска књижевница којој је Нобелова награда додељена 2004. године, мишљења је да је Хандке и као песник десет пута заслужио Нобела.
Нажалост, мало је западних новинара Хандкеу постављало питања из области литературе. Чак је и онима са којима је разговарао у својој кући, у близини Париза, казао разочарано, после упитаности о његовом писању о Балкану: „Ја сам писац. Моји корени су у Толстоју, Хомеру, Сервантесу. Оставите ме на миру и не постављајте ми таква питања”, рекао им је.
„Њујорк тајмс” такође наводи и причу Малтеа Хервига, новинара који је написао Хандкеову биографију, о његовом тешком детињству у малом аустријском граду Грифену, где је рођен 1942. године. О сиромаштву и безнађу, одрастању уз насилног очуха, о мајци, која је извршила самоубиство. Судећи по овој биографији, Хандке је био преосетљиво дете које лако плане, а колико је његов живот одредио његов стваралачки пут показало је предавање које је одржао у Шведској академији пре него што ће му наредног дана бити уручена награда.
Од почетка је Хандке померао границе књижевности, као и драмског стваралаштва, наводи „Њујорк тајмс”. Примао је многе добре критике током осамдесетих и деведесетих година 20. века, а ако би у то време био спомињан у негативном контексту, било је то пре свега из пера конзервативних критичара који су презирали авангардне тенденције. Када је 1996. године, после путовања Србијом објавио књигу „Зимско путовање на реке Дунав, Саву, Мораву и Дрину или Правда за Србију”, привукао је на себе пажњу новинара, политичара и бораца за људска права.
Малте Хервиг напомиње у својој биографији да је Хандке у свом дому у Француској читао вести са балканских ратишта и нервирао се због тога што је Србија увелико била приказивана као једини злочинац у конфликту, без дискусије о широј слици. Његов први импулс био је да не прихвати ове извештаје здраво за готово. Запитао је како је било могуће спровести масакр у Сребреници, посетио је делове Босне који су били под контролом Срба.
Хервиг је такође приметио да је Хандке био неосетљив према муслиманским жртвама у рату и да је дозволио да га заведу српски националисти, али да је свакако заслужио Нобелову награду. Када су га пријатељи упозоравали да ће себи навући невоље буде ли објавио такве ствари, он је свеједно наставио по свом.
Амерички професор и преводилац Скот Абот, који је заједно са Хандкеом путовао у Србију, закључио је да је разлог очигледне наклоности према Србији била и чињеница да је његова мајка била Словенка. Словенија је била део Југославије до 1992. године, земље о којој је Хандке писао дивне есеје.
Абот је запазио и то да је Југославија за овог писца била земља утопије, због суживота више нација, као и због одсуства национализма који је постојао у Немачкој и Аустрији. Абот је чак нагласио да је Хандкеов говор на Милошевићевој сахрани био ламент над Југославијом.
Жарко Радаковић, Хандкеов пријатељ и преводилац на српски језик његових дела, навео је да је југоносталгија била кључни поглед на свет овог писца.
„Наравно да је тешко писати о грађанском рату, али Хандке је хтео да направи противтежу у односу на све што је о овим сукобима било речено у медијима. Ишао је тамо и све описао”, рекао је Радаковић, а пренео је „Њујорк тајмс”.
Радаковић као и други поштоваоци Хандкеа запажају да се критичари усредсређују на неколико контроверзних детаља у раду овог аустријског нобеловца.
„Хандке је тако слојевит, тешко разумљив аутор, а свих његових 87 дела на неки начин је повезано. Верујем некоме ко је у потпуности ослобођен клишеа, који посматра свет и реагује на њега”, додао је Радаковић.
Новинару и уреднику „Политике” Зорану Радисављевићу Хандке је у једном интервјуу признао да жели да буде сахрањен по православном обреду, и да посебно воли староградску песму „Има дана када не знам шта да радим”. Ту је много више ствари од политике…
Приредила М. Вулићевић
http://www.politika.rs/