Од Аушвица до Чернобиља, па све до места на ком је убијен Кенеди и трагедије 9/11 у Њујорку, само су нека од места која годишње опседају туристи.
Сваке године милиони људи широм света хрли да посети нека од „најтужнијих“ места на свету: градове у којима су причињена зверства, у којима су се догодиле несреће, природне катастрофе…
Експерти овај феномен називају „црним туризмом“ и кажу да има дугу традицију. Црни туризам се односи на посећивање места где су се догодили неки од најужаснијих догађаја у људској историји. То укључује геноциде, убиства, етничко чишћење, рат или болести.
Неке би можда ово асоцирало на духове и страшне приче, али они који су проучавали феномен наводе да то нема никакве везе са натприродним стварима.
– То није нови феномен. Постоји доказ да црни туризам датира још од Битке код Ватерлоа када су људи из својих кочија гледали битку – рекао је Џ. Џон Ленон, професор туризма на Универзитету Глазгов који је кованицу „црни туризам“ створио са колегом још 1996. године.
То се догодило још 1815. године, а Ленон помиње један још старији пример: људи који се гурају у публици како би гледали јавно вешање у Лондону у 16. веку. То је нешто што је релативно модерно у односу на крваве спектакле који су се одигравали у Колосеуму у Риму.
Тачна статистика о томе колико људи учествује у „црном туризму“ сваке не постоји или да ли је та бројка у порасту. Један онлине водич Дарк-Тоурисм.цом, на листи наводи скоро 900 места у 112 држава.
Нема сумње да овај феномен постаје све видљивији, делом и због Нетфликсове серије „Дарк Тоурист“ која је објављена прошле године.
А популарна култура само придодаје овом феномену: након што је ХБО објавио мини серију „Чернобиљ“ о нуклеарној катастрофи 1986, туристичке агенције почеле су све више да воде људе на ово место, а посета је порасла а 30 до 40 одсто.
Украјинска влада је од тада навела да намерава да чернобиљску зону и званично прогласи туристичком атракцијом, упркос нивоима радијације.
Филип Стон, директор Института за истраживање црног туризма на Универзитету Ланкашир у Енглеској рекао је да види како апетит за оваквим дестинацијама расте.
– Мислим, из политичких или културних разлога, окрећемо посетама како бисмо се сетили апеката смрти и умирања. У току је својеврсна манија „сећања“. Можете то назвади црним туризмом – рекао је он.
А зашто су људи толико опчињени таквим местима? Академисти који су проучавали феномен навиде да је то у људској природи.
Добили смо ту културолошку фасинираност мрачнијом страном историје, већи део историје је мрачан. Мислим да када одемо на та места, не видимо странце, већ видимо себе и то шта бисмо радили у таквим околностима – навео је Стоун.
Не постоји тачан тип туристе који се водим црним туризмом: то може да буде историчар који породицу води на пут где су се некада одигравале битке у Грађанском рату, излетник који иде у Колосеум, или туриста који истражује напуштене територије после нуклеарне несреће у Фукушими 2011. године.
Они који су упознати са феноменом не осуђују га. Заправо, они тврде да она места са највише значења помажу посетиоцима да разумеју садашњост и да буду пажњивији према будућности.
– Ово су важна места која нам говоре много о томе шта значи бити човек. Мислим да су то важна места за нас да покушамо да разумемо боље зло за које смо способни – навео је Ленон.
С обзиром на то да све више тих места постају популарна, стручњаци страхују да би могла да постану експлоатисана, да се користе као позадине за неугледне фотрографије.
– Помало изазива то пасивно понашање, хајде да га назовемо туристичко понашање, које можда није на месту – додао је Стоун.
Селфији у концентрационим логорима и сличне фотографије нешто су што се избегава на друштвеним мрежама.
Ленон наводи да је понекад запањен понашањем, али одбија да наведе шта је то што сматра прихватљивим или не. Нада се да посећивањем оваквих места људи постају боље информисан, преноси Саут Чајна морнинг пост.
(Телеграф.рс)