НАТО у кризи идентитета

По други пут ове године у Лондону НАТО је прославио седамдесети рођендан – жив, али са знацима  хроничне болести која је још у априлу на првој прослави констатована (проблеми стратегије, трансатлантски односи и функционисање, финансирање). Додуше није у стању „мождане смрти”-дијагнозе коју је недавно поставио  француски председник Емануел Макрон, што не смањује ризик напредовања ка акутном стању. Управо је тај ризик и довео до главног закључка лондонског самита: да генерални секретар Јенс Столтенберг треба да формира „стручну групу” („савет мудраца”) која ће се у наредном периоду посветити утврђивању терапије (дефинисање стратегије)  како би се избегао исход из дијагноза француског председника.

Сам самит је протекао углавном у избегавању тешких тема. Амерички председник Доналд Трамп је за разлику од ранијих скупова ове врсте био уздржан, вероватно суочен са проблемима код куће (опозив) и контекстом предизборне кампање, приклањајући се народној мудрости „стрпљен-спасен”. Француски председник је остао доследан дијагнози коју је изрекао и опет ју је поновио без устручавања. Остали су мање-више асистирали у настојању да се главна порука „сви за једног, један за све” и практично демонстрира. Када се све сабере правом успеху (заједничка изјава) одлучујуће је допринео турски председник Реџеп Тајип Ердоган одустајањем од инсистирања да Северноатланстска алијанса Курде прогласи терористима и тиме оправда интервенцију у Сирији против „савезника”, као и прихватање захтева Пољске и Балтика да се ојачају војне ефективе због руске опасности.

И овај НАТО самит је потврдио да се алијанса налази у одређеној кризи  идентитета, стратегије и функционалне кохезије, што се већ видело на примерима Г  пролетос и ЕУ у постизборном периоду. Потврђује се да нови светски поредак што настаје на бази мултиполарности и промена на глобалном плану, а на штету западне доминације, производе последице на које Запад још нема прави одговор.

Питање идентитета је посебно наглашено у случају НАТО-а Ваља подсетити да се ради о примарно војном савезу са уверљивом војном силом, као главним субјектом и механизмом деловања, установљеном у одбрамбене сврхе у Европи. Нестанком директног противника Варшавског пакта остао је без суштинске функције. Започето противправном агресијом на СРЈ, а сада и у новим глобалним околностима НАТО прераста у посебан механизам за очување постојећих и освајање нових позиција у интересу алијансе, са једне стране, и за супротстављање кључним ривалима на глобалној сцени Русији и Кини, са друге стране. У првом случају долазе до изражаја различити интереси, посебно у контексту трансатлантске кохезије и функционисања: европски савезници у првом реду имају у виду основни идентитет – сопствену одбрану и геополитичке интересе у Европи за разлику од САД које то стављају превасходно у функцију потврде сопствене доминације глобалног карактера укључујући и према савезницима. У другом доминира контекст глобалног надметања и ривалитет у троуглу Вашингтон–Москва–Пекинг који у првом реду истура интересе САД и стављање механизма НАТО у ширу глобалну и претежно ваневропску функцију. То је управо овај самит и потврдио тиме што је главном разлогу постојања и функционисања НАТО-а – супротстављање Русији и руској „претњи” – придодата и Кина, а НАТО добио задатак да размотри и учешће у далекоисточној стратегији супротстављања и одвраћања. И овде до изражаја долази одређени сукоб интереса, јер је за Европљане  Русија европска земља од које зависи сваки мир и стабилност на континенту. На то, такође, указује француски председник који није усамљен (Турска, Италија и др.). Просто ако Русија неће сукоб онда офанзиван наступ НАТО-а (војно јачање, санкције) према њој може бити и ризик за стварни сукоб великих размера по трећи пут на континенту.

Стратешки карактер и садржај односа са Русијом који су оснажени у Сочију 4. овог месеца у сусрету Вучића и Путина обезбедили су индиректно присуство Србије и на овом самиту НАТО у контексту „руског малигног утицаја”, основе наступа и геополитичког интереса алијансе на Балкану који се манифестује и преко ЕУ. Нова председница Европске комисије госпођа Урсуле фон дер Лајен пројектује управо геополитику као главну тачку будуће агенде, док је француски председник трпео и трпи највећи одијум због спречавања отварања приступних преговора са Северном Македонијом и Албанијом, јер то отвара пут за „присуство и утицај других”: Русије, Кине, Турске. Геополитика значи остаје доминантни интерес и мотив (својевремени пријем Румуније и Бугарске) трансатлантске заједнице приступом статусу пре стандарда, што се у нашем случају директно примењује на примеру КиМ од признања „Косова” до услова за пријем у ЕУ. Отуда ће сузбијање „руског малигног утицаја” и у наредном периоду бити окосница приступа трансатлантске заједнице (НАТО и ЕУ) односима са Србијом и у том контексту одговарајућег притиска по методологији коју дефинише доста истрошена „понуда” о европској перспективи са оспоравањем „седења на две столице” и истицањем потребе да Србија буде на „правом путу”.

Проф.Др.Зоран Миливојевић/Политика