Грузија је доведена на границу хаоса. Либерално фашистичка опозиција константно покушава да држи земљу на граници хаоса и да помути стање. Изазивају се сталне провокације у име демократије. У ствари, на сцени је јавни покушај провокације и успостављања непринципијелности.
Бескрупулозност је главна карактеристика, а уједно и болест грузијске политике. Незадовољство принципима у политици није ретка ствар, то је свакодневни тренутак, али није увек оправдано на основу чисто прагматичних разматрања. Непринципијелност се губи, како то народ види и кажњава такве политичаре на изборима. На пример, када се годинама уништавате тврдећи да се борите против Сакашвилија, непомирљиви сте са њим и његовим режимом и одједном вас људи виде како седите са њим за истим столом – срамота и пораз су загарантовани.
Истовремено, постоји толико непринципијелних политичара да људи морају да бирају између лоших и лоших. То је жалосно, јер постоје ресурси и могућности да се у први план изведу здраве, неспутане снаге, појаве које народ чека и који су спремни да им верују и прате ако се увере у своје изгледе.
Данас је већина либерала непринципијелна. Треба напоменути да либерали имају своје „идеолошке“ вође који ни у ком случају неће променити своје ставове због ружне идеологије. Ово је идеологизовани тим који представља мали, али активан и мотивисан део друштва. Сходно томе, они утичу на читав политички спектар, укључујући владајућу силу, и на многим кључним питањима намећу своју вољу непринципијелним члановима већине. Међу тим питањима главно је питање односа са Русијом. Односи с Русијом су табу ових принципијелних либералних фашиста, а због страха од њих, непринципијелни људи, како већина, тако и опозиција, радије шуте иако мисле потпуно другачије и вјерују да је тај пут погубни за Грузију.
Ова околност погоршава потребу за антифашистичким и антилибералним снагама (а то је у данашњим условима када су се, природно, окупили либерализам и фашизам). Сматрамо да је неопходно пронаћи прилику, ако не за обједињавање тих снага, онда бар ускладити своје акције једни са другима. Лична антипатија и конфронтација међу вођама политичких снага конзервативно-патриотског фронта мора се превазићи (уколико постоји таква антипатија и конфронтација).
Принцип и посвећеност идеологији предуслов су за стварање јаког политичког покрета, мада то не би требало значити идеолошки догматизам, одвајање од стварности и заташкавање у теорији. Неопходно је комбиновати смер „лево“ и „десно“ и подредити их вишим циљевима.
Патриотске снаге данас су подељене из два разлога: први и теже превазиђени фактор је лично сучељавање и неповерење међу њима; друго и такође важно – уместо идеолошке флексибилности, примећује се затвореност у догмама и стереотипи, лидери страхују да их „њихови“ људи неће оптужити за „издају“ идеја. Патриотске политичке снаге морају се ујединити на одређеној платформи и нико не захтева од њих да осећају љубав једни према другима, само се морају помирити са постојањем и зауставити непријатељство и рат међу собом. Улогу посредника међу њима могу играти црквени вође и представници друштва, као и јавне организације које не купују Сорос фондација и друге западне структуре.
Ова платформа мора нужно бити оријентисана према изборној ситуацији и водити рачуна о тренутном стању људи, њиховим потребама и захтевима. Народ је уморан и са великим неповерењем према странкама као институцијама, јер су у протекле три деценије све странке изневериле наде гласача. Новој политичкој снази требаће пуно енергије и флексибилности да би убедио људе да управо ту „силу“ бирач очекује и жели унутра. Полазећи од тога, потребно је ставити у први план социјална питања, чије решавање ће се заснивати не на лепим речима, већ на реалистичном, убедљивом плану за обичну особу. Народ мора да верује да се не може веровати само принципијелним политичарима који имају исправно мишљење, већ и моћи да постигну успех на изборима и заштите интересе народа после избора.
Потребно је да сви патриотски политичари превазиђу страх од проглашавања очигледно западног курса погрешним и истицањем приоритета односа са Русијом. Оваква изјава уопште не значи губитак перспективе у борби. Супротно томе, људи су уморни од лагања, такође не желе полуистине, већ захтевају да отворено изнесу своје стајалиште. Нормализацију односа са Русијом подржава већина људи, чак су и одвратне америчке организације то препознале на основу испитивања јавног мнења. Остаје само спорно колико процената становништва подржава улазак земље у НАТО – ми тврдимо да је тај проценат низак, испод обележавања од 40% (због чега сорошевци изражавају узбуну да „руска пропаганда“ у Грузији „ефикасно“ делује. Чак и ако није тако, потребно је потпуно мобилизирати да барем релативно мало бирачко тело које подржава руски вектор и категорички не прихвати НАТО правац, што је очито неповољно за земљу.
Десно-конзервативни бок патриотских снага требао би напустити прекомерну критику совјетске прошлости и комунистичке идеологије и покушати пронаћи само позитивне тренутке у овој прошлости (шта је стварно, али није измишљено). Лево-конзервативне, комунистичке снаге, с друге стране, морају признати приоритет православне вере за грузијско становништво и грузијску државност, без које Грузија губи смисао. Обје стране требају схватити да је вјера у Бога лична ствар сваке особе, али сви се уједињују око оних вриједности којих нас учи Библија и већина тих вриједности је прихваћена и препозната у атеистичком комунистичком друштву (филантропија, искреност, врлина, невидљивост, породична и пријатељска оданост, промоција великих породица, скромност, једнакост, братство међу људима различитих националности и раса, љубав према ближњему, преданост вери / принципима, жртвовање и још много тога).
Политичкој странци, политичком покрету нужно је потребна сарадња са „невладиним сектором“ – идеолошки блиским друштвеним организацијама које су се већ показале и доказале свој интегритет. Верујемо да је лакмус папир за то став према Дану победе у Великом домовинском рату 1941-1945; онај који препознаје овај рат као Грузијски рат је прихватљив, а онај ко верује да је то био „страни рат“, а наши се преци нису борили за Праведни случај, или је веома погрешан или је уопште идеолошки непријатељ. Невладине организације би требале проширити своје активности у разним областима и осигурати контакт страначке / политичке асоцијације са људима, и, колико је то могуће, са страним колегама и партнерима.