По неким рачунањима, скоро цијела резидентна и вансезонска Бока Которска оде из Србије и Црне Горе – годишње.
Број економских отшелника канда превазилази 60.000 људи оба пола.
Одлази нам 164 особа дневно, или статистички 7 на сат. Док прочитамо страницу текста, заплаче неко, јер му оде когод драг.
Не одлазе наши људи само због тога што су плате мале.
Одлазе због неуређеног система, а он јесте посљедица корупције, непотизма и негативне селекције.
Умјесто да најбољи млади замијене најбоље старе кад овима дође вријеме, најгори млади замјењују најбоље старе. Негативну селекцију стимулише са стране ко стигне, само да Србија и Црна Гора не би стале на зелену грану, јер се и из авиона види да паметан народ ако би стао на зелену граду, док пуцнеш прстима, а то је за деценију-двије, око себе као магнет може да окупи друге народе жељне живота у одрживој, праведној заједници. Не нужној у истој, као у Југославији. Него у новом односу, да се угледају на Србију, па да јој теже као сусједна комунитад.
Живот је чудо јер се историја, гле, никад у потпуности не понавља.
Ми видимо око себе фашизам да нараста. Али није то фашизам из књига које говоре о добу пред Други свјетски рат. По сриједи је модификација и перфидна надградња. Ово можда није ни тоталитаризам, већ појава која још нема име.
Будуће генерације именоваће наше доба као гадно једно, које је претходило или великом геополитичком поспремању планете Земље, или тоталном колапсу.
У „златном добу“ што га прокламују наше квислиншке власти одвија се езгодус најобразованијих, најплоднијих, а можда и најкукавичкијих.
У ери од одласка, сви који иду – мисле да је тамо гдје одлазе, боље.
Но и одатле одлазе, неријетко они који мисле да је пак боље на другој каквој страни. Инжењер електротехнике, Португалац, прича ми да је у пољском Гдањску уписао студије кариратуре. Да ли да на крају претходне реченице ставим знак питања или знак узвика, узалуд сам промишљао.
Ништа тачније од глобалне миграције не доказује да се нешто опасно дешава, да се глобално закувава, да Планета не може да поднесе сад већ хаотичну селидбу народа у генитиву множине.
Ми се селимо у уређене системе, не само ради школовања, да бисмо изгубили све осим пара, а људи из уређених система бјеже или у потпуну егзотику у коју ће уложити и тиме се обезбиједити, или пак уређеност мијењају за други тип уређености, као кад се Енглез пресели у Шпанију те добије више сунца за нижу цијену.
Упознао сам у бутиги много таквих. У Заливу и ван сезоне живе странци који воле своје одлуке. У Србији такође. Брига њих за Мила и Вучића. Дошли су до земље. Једни до винограда с погледом на море, други до старе куће и воћњака на пет хектара с погледом на Опленац у пакету за 20.000 евра. За џабе. Србије је земља која се продаје у бесцијење.
Кад је човјек дуго на једном мјесту нужно се запита да ли и на другом мјесту имао толико проблема? Од проблема се, наиме, не да утећи.
У стађуну када на прескупом Приморју нема економског крвотока, када Боки редовне финансијске ињекције дају само поморци који се враћају са својим зарадама и одлазе кад их потроше или уложе, у стрип-облачићу изнад херцегновске Књижаре Со размишљам гдје ли бих то отишао а да буде по српском рецепту, у три лепе, далеко од свега нашег, дестимулишућег и нефункционалног.
Увијек ми је у мислима какав мали приморски град у далекој Португалији, на крају мог, европског свијета, гдје бих на локалној пешкарији куповао свјежу рибу сриједом и петком, гдје бих отворио ливрарију, тј. књижарску бутигу, живио мирно, и смјешкао се туристима који уздишући казују како би и они тако силно вољели да живе на мору и да воде ливрарију – продавницу књига.
Писао бих у Португалији, с погледом на Атлантски океан.
А онда се, у ери од одлазака, пренем, јер са прага од књижарске бутиге видим кровове града кога је 1382. основао српски краљ Твртко Први због трговине сољу, видим палме и медитеранско растиње, млетачке тврђаве, видим море, на свега стотинак корака од пешкарије – рибљег дјела Пијаце на којој се сваког јутра, сем ако није каква орканска бура или опако југо – копрцају нетом уловљени примјерци дивљачи из мора. За килограм пре-у-кус-них! сардуна треба издвојити свега три евра. Да то није можда скупо?
Хоћу да проспекулишем како ad finitum тамо гдје је боље може да буде двапут горе.
Вјерујем да се почесто оно што желимо све вријеме налази пред нашим очима, само је питање да ли ми, а не околности којима не можемо да управљамо (нпр. одласком у непознато) можемо да управљамо дизгинама нашег живота. Знањем, умијећем и вољом.
У ери од одлазака, најлогичније је остати.
Не могу да докажем, али могу да осјетим: времена бољег живота на Западу су прошла. Ко хоће да испита Исток, сада му је вријеме, но мора да зна да ће умирући Запад томе узрастајућем Истоку све вријеме бити на трагу. Неће му дати да поентира. Давиће га, у годинама пред нама. Задатак Истока биће све вријеме да убије идеологију западне аждахе.
Никола Маловић/Печат