Након завршетка Другог светског рата, када су капитализам и комунизам биле две доминантне идеологије у међународним односима, САД, жељне научних и индустријских ресурса Европе, ушле су на зелени континент, уморне од разарајућих ратова. Користећи Маршалов план, Сједињене Државе изабрале су Европу за свог стратешког савезника у борби против Совјетског Савеза.
Континуирана сигурност увод је стратешког партнерства. Стога, поред Маршаловог плана, само оружана демократија коју подржава НАТО, наводно може гарантовати сталну сигурност за дугорочно стратешко партнерство између Сједињених Држава и Европе.
Диктирајући ову врсту демократије у Европи у облику очувања вредности и узајамних интереса, Сједињене Државе научиле су европске лидере и нације да окончају међусобни рат и придруже се САД-у ради постизања „глобалних“ циљева, тј. супротност комунизму.
Стратешки циљ Сједињених Држава био је промовисање јавног знања у Европи. Они су такође желели да подрже оне политичке покрете и организације које би с једне стране могле да гарантују мир и безбедност у Европи, а са друге, да убеде европске земље да сарађују са Сједињеним Државама на међународном и транснационалном нивоу у контексту новог поретка после Другог светског рата.
У процесу јачања НАТО-а, „демократија“ се проширила упоредо са војним циљевима НАТО-а у левој Европи. Европљани су се постепено упознавали са гласачким кутијама и користећи заједничке интересе у економском систему капитализма и неолиберализма, слагали се са трком оружја у совјетском комунистичком систему. Стога се у трансатлантским односима и догађајима догодило велико чудо, а јучерашњи непријатељи постали су данашњи пријатељи и стратешки партнери.
У ствари, оружана демократија је била достигнуће НАТО-а за европске земље. Демократија добро функционисала, све до тренутка када се насилне и злочиначке европске земље почели да представљају као велике присталице људских права и животне средине!
Лењинизам и стаљинизам, расизам, фашизам, апартхејд, геноцид, крематорији и брутална убиства током колонизације Индије и Африке, застрашујући догађаји у Првом и Другом светском рату, само су мали део историје Европе.
Након Другог светског рата, Британија, Француска, Белгија, Холандија и Луксембург потписале су Бриселски пакт 1984. године и формирале одбрамбену организацију Западне уније (ВУДО) као одговор на немачке претње и експанзионизам из Совјетског Савеза у источној и централној Европи.
Америчка влада, која је Конгресу одобрила војне обавезе ван својих граница као одговор на совјетску интервенцију у чешком пучу, придружила се Бриселском пакту заједно са Канадом 4. априла 1949. Коначно, Сједињене Државе и 11 европских земаља основале су Организацију Северноатлантског пакта против Русије и Немачке у Вашингтону.
Након пораза Француске у Вијетнаму, Совјетски Савез који је Немачку сматрао непријатељем искористио је ову прилику и предложио Споразум о колективној безбедности Сједињених Држава, Британије и Француске 1954. и тражио чланство у НАТО-у, што су све три земље одбиле.
Неколико месеци након негативног одговора НАТО-а, због непријатељства према Русији, НАТО је прихватио чланство Италије 4. априла 1949, а Немачку 9. маја 1955, да спречи Москву да искористи европске политичке и безбедносне сукобе.
Уласком Немачке у НАТО, Совјетски Савез је успоставио Варшавски уговор пет дана касније, користећи војне објекте у Источној Европи, што је практично покренуло хладни рат.
Након распада Совјетског Савеза за време председништва Бориса Јелцина 21. децембра 1991, Москва је послала писмо генералном секретару НАТО са захтевом за чланство у војном блоку, што је поново одбио НАТО.