Јавност је 5. децембра упозната да је бивши министар управе и локалне самоуправе Иван Тодосијевић осуђен за сада неправоснажно на две године затвора од стране косовске квазидржаве зато што је за наводни злочин у Рачку (15. јануарa 1999. г.) јавно рекао да је измишљен. Овом приликом бих изнео неколико личних примедби на изјаве Виљема Вокера на званичној и јединој (хотелској) конференцији за масмедије поводом овог случаја.
Вокер је тада обавестио свет да су српске снаге измасакрирале 45 албанских мештана села Рачак међу којима и једну Албанку и једног дванаестогодишњег дечака Албанца. Уколико упоредимо његову првобитну изјаву од само једног дана раније коју је дао са лица места као први „међународни посматрач” након масакра долазимо до закључка да се број убијених Албанаца за само 24 часа изнебуха повећао за пет. Дан раније Вокер такође није спомињао никакву убијену женску особу, а камоли дете, али сада тврди да су и те две жртве међу аутентичним жртвама од 15. јануара. Да су стварно и леш жене и леш детета постојали 15–16. јануара Вокер би их вероватно држао у рукама испред међународних фотоапарата и камера, а ова фотографија и видео-клип се не би скидали неколико наредних дана ако не и седмица са свих мас-медија новог светског поретка. Међутим, међународним новинарима је омогућено да фотографишу 16. јануара (дан након наводног масакра) место догађаја, али баш нико није усликао леш нити Албанке нити албанског дечака, а сви лешеви (њих 40 према првобитној Вокеровој изјави) су лежали један поред другог на једном месту у једној јарузи у којој је према самим Вокеровим речима извршена егзекуција стрељањем.
Према саопштењу пензионисаног „експерта” америчке војске српска полиција је стрељала на једном месту недужне и незаштићене албанске мештане села Рачка тог 15. јануара и оставила их на лицу места онако на гомили лепо спаковане као „eвa” сардине у конзерви из једног разлога – наводно нису имали могућности да уклоне лешеве услед јаке албанске паљбе из самог села Рачка. Дакле, логично је закључити да су из неког необјашњивог разлога Албанци из Рачка дозволили српској полицији да стреља мештане села јер у тренутку егзекуције нису отварали паљбу на полицију, али јесу након стрељања па полиција није успела да изврши асанацију терена. Ти исти Албанци дан касније такође нису пуцали из тог истог села на Вокерову екипу која је дошла да изврши увиђај, али јесу отворили жестоку паљбу истог тог дана на возило државног тужиоца Републике Србије па се из тог разлога тог истог дана увиђај није могао обавити од стране органа државе Србије, али јесте од стране америчког држављанина.
Кључна чињеница у читавој овој причи управо и јесте директно самопризнање Виљема Вокера да су тог 15. јануара 1999. (као и након тога) у селу Рачку били наоружани Албанци који су пуцали и на које се пуцало од стране органа јавног реда државе Србије. У свим „нормалним” државама на свету наоружани цивили који отварају ватру на легитимне органе јавног реда се називају терористима и криминалним бандитима и као такви се и третирају, али на Космету, у Либији или Сирији, их западни миротворци називају активистима за људска права.
У сваком случају, сам Вокер је нехотице и несвесно признао да се српска полиција у ствари на Космету борила управо против наоружаних терориста и криминалаца. Наиме, сам Вокер је самога себе притерао уза зид лажи желећи да нађе рационално оправдање за наводну чињеницу да су српски полицајци оставили лешеве на месту егзекуције док су у Сребреници само четири године раније њихове етничке колеге наводно уклониле највећи број муслиманских лешева који се и дан-данас траже широм Босне и Херцеговине, али и Србије. Дакле, могло би да се закључи да су босански Срби образованији и умнији од србијанских Срба, у шта би мало ко на Западу поверовао, па је стога Вокер закрпио читаву ствар са епизодом отварања ватре из Рачка (али само) након егзекуције па наводно стога српска полиција није могла да примени праксу из Сребренице.
Иначе, у самом селу Рачак су пронађене велике количине разорног наоружања, исто као и неколико месеци раније у селу Клечки где је постојао и крематоријум за Србе поред добро утврђених система ровова и бункера.
Др.Владислав. Б. Сотировић/Политика