Чекамо да неколико јунака ослобођења, који су нас спасили од тираније Чаушеског, умру од старости. Након тога све то заједно неће значити ништа. Биће само прича, пише румунска списатељица Лавинија Браниште за DW.
Мајка и ја смо биле у одморишту Синаја, када су кренули „догађаји“ у децембру 1989. Више се не сећам да ли је моја мајка користила одмор или смо тамо били само за викенд. Само се сећам да је било хладно и мрачно. Како бисмо се угрејали, одлазили смо у једну пекару где је стајала велика каљева пећ. Све је било под снегом и моја стопала су била влажна.
Одједном су људи на улици постали узбуђени и почели да се изгубљено крећу. Многи су говорили да је вода затрована.
Један младић ми је у руке гурнуо „Манифест“, једну страницу из новина на коју је неко фломастером написао: „Доле комунизам!“. То је био мој први контакт с појмом „Манифест“.
Тек као тридесетогодишњакиња сам приметила да су моја сећања на речи много јача него сећања на људе.
Који пут нисам сигурна где сам људе, који су ми важни, срела по први пут али поједине речи су на тако бруталан начин ушле у сећање да сам у потпуности свесна када сам их по први пут чула.
Манифест сам тада понела кући, многе године је провео у фиоци у којој је моја мајка држала важне списе.
Возом смо се враћали у наш град Браилу. Код куће су пред телевизором седели моји деда и бака, збуњени попут људи у Синаји.
На јединој румунској телевизији смо чули уживо повике: „Браћо, победили смо.“
Недавно ме један страни новинар питао сећам ли се сцене егзекуције брачног пара Чаушеску. Наравно да се сећам.
Ту сам слику видела небројено пута на телевизији. Сваке године нас подсећају на ту сцену, она некако спада у предбожићни програм.
Но нисам сасвим сигурна јесам ли те слике видела онда када су се стварно догодиле (25. децембра 1989.) Могуће је да сам тек касније овим сликама дозволила да се урежу у памћење.
Питање новинара ме мало изненадило. Тема разговора је заправо требало да буде мој роман „Interior Zero“, више се не сећам како смо дошли до смакнућа диктатора и његове жене. То се догодило у једном другом свету, у другом животу који није био мој.
Осим тога, нисам никада размишљала о томе жалим ли због смрти Чаушескуа.
Те 1989. сам била дете и имала сам самилости према свим живим бићима. Вероватно би се и над њим сажалила. Али одговорила сам другачије, да не бих имала сажаљења.
Моја тета је имала једногодишњег сина и живела је у другом граду, не толико удаљеном од нашег.
Она се сећа хаотичних пуцњева у близини железничке станице. Сина је сакрила на недрима и одвела га својим родитељима јер је знала да као пензионери неће напуштати кућу и двориште.
Још више од опасности којој су људи били изложени ме данас погађа арбитрарност и апсурдност потенцијалне трагедије.
Због чега је пуцано? И ко је то чинио? То судски никада није разјашњено. Чекамо да неколико јунака ослобођења, који су нас спасили од тираније, умру од старости. Након тога све то заједно неће значити ништа. То ће све остати само прича.
На јесен 1989, када ми је било шест и по година, заправо је већ требало да кренем у школу.
Но деца из мог града су већ од трећег разреда морала да раде у пољопривреди.
Камион их је ујутро покупио и оставио их да сатима раде на пољу. Тамо није било ни ве-цеа ни сенке у коју би деца могла да се склоне. Камион би их опет покупио након неколико сати.
Моја тета још увек пати од оштећења бубрега након болести коју је добила након што је сатима на киши чекала на пољу.
Родитељи су зато одлучили да ме пошаљу у школу годину дана касније тако да рад на пољу дочекам већа и јача.
Један представник власти је ишао од куће до куће и проверавао колико има деце у школском узрасту.
Сећам се да је једном покуцао и на наша врата, и тада сам морала да се сакријем у кући. Деда је рекао да сам се одселила и живим с оцем. То је био једини пут да нам је помогла нека прича повезана с мојим оцем.
И тада су дошли „догађаји“ из децембра 1989. и након тога нико више није морао принудно у поље на такозвани „патриотски рад“.
У септембру 1990. сам кренула у школу. До 19. године сам учила из истих уџбеника као и генерације пре мене.
Неке школске књиге су још имала исту графичку опрему као и школске књиге моје мајке које је деда чувао на полицама. Једина разлика је да је с насловнице нестао портрет „вољеног вође“ Чаушескуа.
Дакле и ја сам производ овог образовног система који нажалост до данас није промењен.
У новембру 1989. је одржан 14. Конгрес Комунистичке партије Румуније на којем је Чаушеску поновно био изабран за председника. Наравно једногласно.
Као шестогодишњакиња сам у вртићу била међу најстаријима у групи тачно тамо где су данас, када су избори, бирачка места.
Васпитачица нас је учила да тапшемо и узвикујемо: „На 14. конгресу / Чаушеску је поновно изабран“. Ми смо стајали постројени и узвикивали ову реченицу, шестогодишњаци које нико није посматрао осим васпитачице.
Касније, кад сам као одрасла особа и сама радила с децом у школи, понекад сам се питала шта ли је наша васпитачица хтела да постигне овим ритуалом.
Да ли се плашила да неко шпијунира? Или је то чинила из убеђења? Или једноставно из конформизма?
Више се не сећам тако јасно многих ствари из 1989. јер сам једноставно била премала. Али сећам се атмосфере неповерења у друштву која је прожимала и породице. Страх је остао иако је последњих тридесет година попримао нове облике. И покорност је још увек ту.
Али специфична врста страха из оног раздобља је ипак нестала након што смо о њој толико много причали.
Извор: Дојче веле/РТС