Принцип да земља кандидат за чланство у Европској унији буде примљена у њене редове када „од а до ш“ заврши што се од ње тражи, можда и не буде важеће правило када Србија буде обавила свој домаћи задатак, укључујући и постизање свеобухватног споразума о нормализацији односа са Приштином.
Оваквог става је све више познавалаца европских процеса који сматрају и да такозвани замор од проширења међу земљама ЕУ може да код држава кандидата произведе замор од чекања да се подигну све бриселске рампе.
Резерву према томе да ће ЕУ примити Србију у чланство чак и ако Београд испуни све што се тражи и једног дана постигне компромисно решење с Албанцима на Косову исказао је у понедељак и председник Александар Вучић, рекавши да није сигуран да би Србија у том моменту била примљена у ЕУ, али да се томе нада.
Вучић је навео да када највише званичнике европских земаља, пре свих председника Француске Емануела Макрона и немачку канцеларку Ангелу Меркел, пита да ли могу да му потврде да ће Србија 2025. постати чланица ЕУ ако испуни све услове, добије одговор да они „никада неће да прекидају тај процес“, да „рачунају на Србију“ и да су „уверени да ће то бити“.
Аналитичар Немања Старовић каже нам да оцена председника Вучића – по којој придруживање наше земље ЕУ у постојећим околностима заправо више не зависи од степена испуњења критеријума који су пред Србију постављени – верно осликава динамику политичких процеса у најзначајнијим државама чланицама ЕУ, која је условљени високим степеном тзв. замора од проширења.
Веома је корисно извући наук из примера Северне Македоније, у којој је политичка елита испунила све захтеве ЕУ, чак и по цену драстичног кршења принципа суверености народа, па опет није добила прилику да начини први корак у процесу придруживања. То што нам 19 година након што су се грађани Србије определили за европску будућност, а 13 година након јасног обећања о пуноправном чланству које је читав регион добио на Солунском самиту ЕУ, чланство у европској породици и даље представља покретну мету, несумњиво утиче на пад евроентузијазма у српској јавности – сматра Старовић.
Међутим, како додаје наш саговорник, идеје о реструктурирању процеса придруживања, које долазе из Париза, али и са других страна, за нас могу представљати добру прилику, уколико буду подразумевале постепени приступ Србије ЕУ и отварање структурних фондова пре пуноправног чланства, од чега би сви наши грађани имали користи.
Сузана Грубјешић, из Центра за спољну политику, каже за „Новости“ да је проблем што унутар саме ЕУ нема консензуса око питања проширења, па све и да ми завршимо оно што се од нас тражи, одлука о пријему биће политичка и зависиће од ситуације у којој се у том моменту буде налазила сама ЕУ:
– Бојим се да нова Европска комисија у својој стратегији неће помињати конкретне датуме везане за пријем земаља нашег региона, као што је претходна ЕК истакла 2025. Пре ће избећи датуме и држати се оне мантре да је ово „процес“.
Грубјешићева напомиње да ће се ЕУ следеће године бавити „брегзитом“ и да у фебруару следи конференција о будућности Уније, на којој ће бити изнето како је замишљају Француска и Немачка, и да ћемо тек тада видети њихову позицију према даљем проширењу:
– Ипак, не би шкодило када би ЕУ показала мало више ентузијазма који би Србија осетила, јер би то био подстицај људима који раде на реформама да тај посао брже раде.
СТАВ МАКРОНА КАО ОТРЕЖЊЕЊЕ
Поруке француског председника Макрона, који отворено износи оно што многи други лидери ЕУ мисле, могу за нас бити отрежњујуће и учврстити нас на правцу диверсификоване спољне политике, на којем нећемо жртвовати развој односа са државама попут Русије или Кине зарад некакве испразне похвале из Брисела – напомиње Старовић.
Д. Р. ЂОРЂЕВИЋ