Не познајем Милоја, али су ми знана дела која су Милоја задојила. Милоје је Марко Миљанов или Мандушић, Милоје је Јоле Пилетић, ма колико то патетично звучи. Милоје је одбио да буде оруђе. Милоје није самоубица. Милоје је само човек са јасном вертикалом. Милоје није одбио наређење одбио је опогањене своје личности.
Дићи руку на народ чији је грех одбрана божјих заповести, одбрана душе, одбрана Бога, одбрана предака и вредности за које су гинули исто је што и дићи руку на Бога. Пуцање у народ је самоубиство. А самоубиство је смртни грех.
Милоје није кукавица. Милоје није саучесник. Он није оклоп и пендрек власти.Није лако бити Милоје. Али он није случајно Милоје. Богу мио. А име све говори. И не зове се случајно Милоје, тако се звао професор Павловић, из Крагујевца, који је одбио понуду Немаца да изађе из строја за стрељање и спаси главу, речима:
“Пуцајте ја и сада држим час”. А Милоје Шћепановић је одржао свима етички час.
Богохуље је слушати однарођену власт. Угледајте се на Милоја, станите уз свој народ. Сврставање уз народ је стајање под божји кишобран. Победите страх, одбаците понижење – будите Милоје.
Дигните главу погледајте у очи своју децу, своје родитеље, унуке, супруге, сестре, браћу! Упоредите њих са онима које браните са њиховим породицама одметнутим од стида и разума. Кога браните за понижавајућу надокнаду, за коске које вам бацају називајући вас керовима. У Црној Гори није само нападнута Држава, Црква, Памћење, Поштење…, у Црној Гори је шака хокштаплера насрнула на здрав разум.
Сви часни полицајци, а то је већина имају избор или да остану оружје и штит мафије или да постану Милоје.
Мишо Вујовић/ИН4С