На Блиском истоку година за нама протекла је у надметању светских сила за утицај на том подручју. Решења за вишегодишње сукобе још нису пронађена. Објава пораза Исламске државе и убиство вође те терористичке групе Абу Бакр ел Багдадија, нису утицали на тренутне сукобе.
Одлука америчког председника Доналда Трампа о повлачењу трупа из Сирије, иако касније делимично ублажена, отворила је ново поглавље у сиријском рату.
У октобру, Турска је искористила прилику да спроведе дуго планирану војну операцију против курдских снага у Сирији, које сматра терористичком организацијом. Званична Анкара је навела да је основни циљ офанзиве „Извор мира“ формирање безбедносне зоне, у коју би се вратили милиони сиријских избеглица.
Борбе су завршене за мање од месец дана, када су председници Русије и Турске, Владимир Путин и Реџеп Тајип Ердоган, постигли договор у Сочију.
Турске и руске снаге почеле су заједничко патролирање на североистоку Сирије, а сиријски Курди потиснути су 30 километара од границе, подсећа за емисију Радио Београда 1 „Свет и ми у 2019.“ Бахтијар Аљаф из љубљанског Међународног института за блискоисточне и балканске студије.
„Што се тиче Сирије, треба рећи и да су снаге Башара ел Асада, уз помоћ Русије, вратиле већину територије под контролу легалне владе у Дамаску. Један од успеха Руса на том подручју је и када су се договорили са Турском да заузме гранични појас. Вероватно је са Турском договорено и да се владиним снагама препусти Идлиб“, рекао је Аљаф.
Да ли је питање статуса последње области под делимичном контролом опозиције у Сирији заиста било део договора, још није познато.
Тензије у Персијском заливу
У Персијском заливу нападани су нафтни танкери и постројења за прераду тог енергента, што је додатно појачало тензије између Ирана на једној, и Саудијске Арабије са савезницима, на другој страни.
Појачавале су се и тензије у односима Ирана и Сједињених Држава.
Америчка администрација, са председником Доналдом Трампом на челу, од почетка се оштро поставила према Ирану. Односи су првобитно нарушени 2018. године, када се Вашингтон повукао из међународног споразума о денуклеаризацији Ирана и увео нове санкције које су погодиле иранску економију.
До директног сукоба ипак није дошло, а Бахтијар Аљаф сматра да такав сценарио, барем за сада, није могућ.
„Иран врло добро зна као најстарија дипломатија, персијска дипломатија, да не мора одмах да одговори силом. Иран ипак води неколико proxy ратова, односно ратова преко посредника, на туђој територији, као у Јемену. Са друге стране, и САД добија у свему томе, јер продаје оружје Саудијској Арабији и њеним савезницима“, навео је Аљаф.
Вашингтон се користи пре свега дипломатским и економским притисцима како би приморао Техеран на преговоре.
Јасно је, сматра Слободан Јанковић из Института за међународну политику и привреду, да ни Сједињеним Државама војни окршај са Ираном није у интересу.
„Американцима је јасно да не могу да издрже копнени рат са Ираном. Не у смислу да не би могли да га започну, али не би могли да га добију. И имали би сигурно велике жртве. Оно што се показивало више пута као могућност, али на томе више инсистира Израел, јесу ограничени ваздушни напади, али би и ти напади пре свега били усмерени ка иранској економији, тиме што би се гађали центри за развој нуклеарне енергије“, истакао је Јанковић.
Протести у Ирану, Ираку и Либану
Од октобра 2019. године, подсећа Јанковић, започео је талас протеста који је захватио три земље – Иран, Ирак и Либан.
Грађани који протестују сматрају да су институције слабе, а политички системи корумпирани, па траже њихову потпуну реконструкцију.
Према његовим речима, власти у Ирану су прекидом комуникација, хапшењима и другим мерама репресије зауставиле ширење демонстрација. Ипак, у Ираку и Либану, дошло је до рушења влада.
У те две земље, напомиње Јанковић, на делу су прикривени, или мање прикривени сукоби регионалних и светских сила, пре свега Ирана и САД.
Ни Јанковић, ни Аљаф не очекују значајне промене у 2020. години.
Повећане тензије међу кључним играчима на Блиском истоку могу одложити проналажење решења за тренутне сукобе.
Слободан Јанковић верује да, од свих кризних жаришта, највише шанси за смиривање ситуације има у Сирији.
Очекује се да ће Либија бити међу горућим питањима током 2020. године. Борба различитих сила за превласт у тој земљи, што Јанковић назива „мини регионалним ратом“, сличном сиријском, утицаће и на остале односе у региону.
АУТОР:САЊА БРКИЋ/РТС