Украјинске власти плаше се стварања Савезне државе Русије и Белорусије. Иако до потпуног формирања Савезне државе Москва и Минска (политичког, економског, законодавног итд.) треба да прође више фаза, Украјину хвата паника већ у фази припрема за формирање Савезне државе.
Украјина и Белорусија у смислу класичне геополитике припадају такозваној „обалној зони“ (римланд). Под „обалном зоном“ подразумева се, не, приступ морској обали, већ зона раздвајања ових држава од два различита цивилизацијска пројекта. Дакле, републике Кавказа раздвајају Русију и сфере утицаја Турске и Ирана. Централноазијске републике – Русија и исламски „лук нестабилности“ (Авганистан, Пакистан). Украјина и Белорусија су подметнуте између Русије и Запада, раздвајајући Евроазијску економску унију од Европске уније.
Међу вођама пост-совјетских република између Русије и друге цивилизације увек су популарне идеје мулти-векторизма, који наводно омогућава да њихове републике служе у своју корист као мостове јединства двају цивилизацијских модела.
У ствари, ово је мит и превара грађана (и, често, елите). Почетком деведесетих у Украјини су биле популарне приче о томе како ће независна украјинска држава попут сјајног телета сисати млеко две краљице – Русије и Европе, и дебљати се на њему. Данас постоји украјинска независност, а обе „краве“ су на месту, али Украјина не успева истовремено да се увеже на руске и европске трошкове. Зато што је „обална зона“ поље силе сукоба интереса већих сила.
Проглашавајући независност, Украјина се добровољно претворила у арену сукоба Русије и Запада. Штавише, стратешки добитак био је на страни ове друге, јер се Украјина није одвојила од западне цивилизације у корист Евроазијске, већ обрнуто.
Западни суседи Украјине су,очекивано подржали украјинску независност. Уосталом, да није било њих, Пољска, Мађарска итд.морале би бити тампон између Русије и Запада. Оно што је представљено као међународна подршка украјинској жељи за независношћу, уствари је био смишљен геополитички корак у корист не Украјине, већ оних који су подржали ту независност. Од сада је Украјина за Запад поље дипломатског, економског, а од 2014. године – правог рата против пројекта Евроазијске цивилизације.
Белорусија се налази на истој географској ширини као и Украјина. И она се граничи са Русијом и „младоевропејцима“. Запад одавно покушава да дестабилизује стање у овој републици. Претходно се за то активно користила теза да је „Лукашенко последњи диктатор Европе“ паралелно са реториком људских права.
Сада САД и ЕУ не називају Лукашенка диктатором како их не би уплашили и, обрнуто, ступили у контакт с њим у контексту убрзаног приближавања Минска и Москве. Ово још једном показује лажни мото људских права западних режима. Кад се Лукашенко држао на одређеној удаљености од Русије, био је диктатор, јер је Запад желео да та удаљеност буде већа. Када је дошло до ближе интеграције Русије и Белорусије, Запад је изненада заборавио на Лукашенка као диктатора и говорио о Лукашенку као савезнику, о либерализацији визног режима са Белорусијом, о образовним програмима за белоруску омладину, укидању санкција. Посебно за белоруског лидера, измишљена је слика новог Броза Тита – „несврстаног“.
За Запад је важно да повуче Белорусију, а не да дозволи да се ова веза „обалне зоне“, која се протеже од Црног мора до Балтика, окупља са партнерима у Евроазијској економској унији. Белорусија има 1250 км границе с три земље НАТО-а (Пољска, Литванија, Летонија) плус границу са Украјином. Зближавање Минска и Москве у оквиру Уније државе подразумева интензивирање војне сарадње.
„Украјина ће се фактички наћи у окружењу. Агресорске снаге неће бити само на истоку него и на северу (белоруска територија),југу (Русија из добро познатих разлога милитаризује окупирани Крим), и западу (не заборавити стање у Присњестровљу и актуелну власт у Молдавији)“- хистерише у једном од интервјуа бивши украјински амбасадор у Турској и директор Дипломатске академије при Министарству спољних послова Украјине Сергеј Корсунски.
Смешно је што овај дипломата представља Украјину као снажну војну силу која се мора дуго окруживати и са великим снагама са свих страна, јер у супротном се не може заузети, а Савезна држава Русије и Белорусије је „корак Русије према границама НАТО-а“. Као да је НАТО државни ентитет на чију територију Кремљ посеже. Као да не постоји агресиван НАТО покрет на истоку, од Берлинског зида до граница Евроазијске економске уније.
Запад жели Белорусији исту судбину као и Украјина – лажни курс ка Европи, непријатељство с Русијом, колапс економије, нагли пад животног стандарда … Реалности показују да непријатељство с Русијом увек претвара у огромне економске проблеме за постсовјетске републике, у ствари – уништење виталних индустрија економија.
Реализатор ове политике према Белорусији је Пољска. Управо су јој Вашингтон и Брисел делегирали део својих овлаштења по том питању, с обзиром на историју Заједнице која је својевремено прогутала белоруске земље. Варшава, с друге стране, није опречна да Украјину користи као политичког подизвођача, чије власти нису заинтересоване за успешну интеграцију Минска и Москве.
Пољски геополитичар Адолф Боченски написао је 1937. године: „Важна је међусобна неутрализација Украјине и Русије“. Боченски је разматрао различите опције за појачавање утицаја Пољске у источној Европи и главни циљ је пропаст Совјетског Савеза. Након распада совјетске државе, Боченски је препоручио да се игра противречношћу бивших совјетских република – Украјине, Русије, Белорусије.
Рецепт Боченског: ако се мора суочити са Украјином, Пољска мора склопити савез с Белорусијом; ако је потребно супротставити се Белорусији, Пољска мора склопити савез са Украјином; ако је потребно да се супротстави Русији, Пољска мора склопити савез са Украјином и Белорусијом. А ако у Украјини преовлађују проруски сентименти, Пољска мора закључити неизговорени идеолошки савез са западно-украјинским национализмом.
Данас Пољска користи интегрисани приступ. Она пружа неизречену идеолошку подршку западно-украјинском национализму, истовремено покушавајући да повуче Украјину и Белорусију у антируски табор.
Говорећи о Белорусији у контексту интеграције са Русијом, директор Института за Европу Руске академије наука Алексеј Громико нагласио је: „За нас сте пријатељи и савезници, а за Запад сте потрошни материјал за геополитичку конфронтацију са Русијом.“
Исте речи могу бити упућене Украјини и њеним грађанима. Одбијајући да се придружи Унији Русије и Белорусије 1999. године, Кијев је остао даље од интеграционих процеса на пост-совјетском простору, а данас жање горке плодове сопствене кратковидности.
Владимир Дружинин/Одна Русија