Двојица јуначина возе се у блиндираном возилу већ неколико часова, преводилац гледа у мобилни телефон, потом у стару мапу, узалуд тражећи базу НАТО-а. Црногорски штабни официри постају нервозни јер имају осећај да се врте укруг и да су лака мета, иако су их на брифингу у Подгорици убеђивали како ће њихова мисија у Ираку бити саветодавна и да ће бити безбедни као у пентхаусима на Врачару које су купили њихови ђедови од руских пара.
„Има ли ђе Американаца, нијесам кафу попио од јутрос“ – пита официр преводиоца који и даље истражује путању којом ће двојицу ђетића довести на договорено командно место. Парламент у Подгорици дуго је расправљао да ли ће Црна Гора, слањем двојице Рамба, донети коначну превагу коалиционих снага у ирачком песку. Подразумевало се да неће пузати по терену, већ ће, кô директори, својим стратешким одлукама у командном центру НАТО-а, одредити даљу судбину несрећне земље.
Наравно да је до Мила Ђукановића стигла вест како је, после ракетирања база Ал Асад и Ебрил, као одмазда Иранске револуционарне гарде због убиства генерала Солејманија, одмах збрисао словеначки контингент. Прагматични Словенци одмах први хватају маглу кад загусти, а за њима крећу и Хрвати. Тако је било и када се распадала Југославија, тако је и сада. Хрватска је у склопу мисије у Ираку имала седам војника, али одлука о евакуацији донета је управо када је требало да се изврши смена, па се у Ираку затекло укупно 14 хрватских часника.
Шта је с Македонцима? У војним базама десетине њих печалбаре за америчку компанију КБР, партнера америчке мегакорпорације „Халибартон” која се бави нафтним бизнисом и војно-инжењеријским пројектима за наруџбине Пентагона у разним тачкама света, па када су Амери скинули најпре статуу Садама Хусеина, а потом и оригиналног Садама ставили на вешала, лако су заборавили на непријатне истине којима су успаљивали сопствено јавно мњење, правдајући разарање Ирака.
„Ништа не прија тако као мирис напалма у зору”, чувена је реплика легендарног америчког глумца Роберта Дувала, који у Кополином класику „Апокалипса данас” игра поремећеног, али харизматичног пуковника хеликоптерске јединице који наређује јутарњи напад на приобално село Вијетконговаца, како би коначно пронашао идеалну плажу за сурфовање. Шетајући кроз спржено село и раскомадане лешеве, незаборавни Дувал је омамљен психозом рата која води до капије пакла. Али Копола се улењио, а стварне слике ужаса постају непожељне за осетљиве душе Американаца, па се данашње слике бомбардовања емитују као тинејџерске видео-игрице. Из агенцијских вести штуро је саопштено да су Македонци, углавном из Куманова, проживели унутрашње немире, али су херојски остали да раде и шаљу паре кући. Па куд пукло да пукло!
Ништа не прија као мирис нафте и долара, те постаје нешто јаснија судбина бивших југоса који су се затекли у жаришту ирачког сукоба. Базу Ал Асад у западном Ираку, од 1981. до 1987. године, градиле су југословенске компаније, а у оквиру комплекса за 5.000 људи, с аеродромом и касарнама, џамијом, отвореним и затвореним базеном и спортском двораном, па биоскопом, библиотеком и основном и средњом школом – болница се подразумева, изграђено је и непробојно склониште за бомбардере. Ту базу су, после америчке инвазије на Ирак, посећивали Џорџ Буш и Кондолиза Рајс, Доналд Трамп и Мајк Помпео. И, наравно, Чак Норис. Ваљда је Чак дошао да песницом пробије бункер!
Кад се неко пита зашто се распала Југославија можда се један од одговора крије у бази коју су пре неколико дана ракетирали Иранци. Босови из Вашингтона нису били блесави да дозволе неким југосима да узимају стотине милиона долара од неприлагођеног Садама. Решили су се и једних, и овог другог.
Шездесетих година, у првој мисији „плавих шлемова” на Блиском истоку, после израелско-арапског рата, војни контингент несврстане Југославије чинио је срж мировних снага. Није их било двојица или седморо у окупационим трупама, већ је југо-батаљон био састављен од 1.100 војника, стационираних на Синајском полуострву, као јединица за учвршћивање примирја. Стоматолог др Анђелко Башић каже ми како су наше снаге имале и фудбалски тим који је на турниру, пред 25.000 гледалаца на стадиону у Гази, у финалу победио селекцију Бразила с 5:2. Доктор Башић био је капитен и памти како је бразилски пуковник, селектор њиховог контингента, демонстративно напустио стадион.
Југо-батаљон имао је осам преводилаца, а један је био Драго Милатовић, најмлађи брат потоњег председника Председништва СР Црне Горе Вељка Милатовића, једног од политичких ментора Мила Ђукановића. Сећање др Башића само је балкански евергрин о југо-батаљону, драгоцен тек да га певушимо кад попијемо коју чашицу више и садашње момке које воде посвађана племена подсетимо ко смо и шта смо били. Наравно да ће Мило убедити своје посланике да гласају за одлазак двојице официра да тренирају ирачке снаге у мисији НАТО-а, на шта га је подсетио и Едвард Џозеф, професор вашингтонског Универзитета Џон Хопкинс.
Џозеф је необичан академски радник. У тексту за „Форин полиси” написао је да је убиство Оливера Ивановића можда баш оно што је Косову било потребно, што је изазвало згражавање не само у Србији. Али професор Џозеф има и своје друго лице. Бавећи се теренским радом у најосетљивијим тачкама света, не само у Босни и на Косову, већ и у Ираку, Авганистану, Пакистану и на Хаитију, промовисао је истину некадашње државне секретарке Хилари Клинтон.
Зато ће неколико јунака ускоро лутати Ираком. Али ово је Трампова олуја у којој се може догодити прича достојна великог филма: у пустињу стижу двојица Црногораца у мундирима, тражећи НАТО који је у међувремену отишао!
Александар Апостолски/Политика