Једино, на Цетињу, и Приштини, нису одржане литије за спас наших светиња. Не чуди ме Цетиње, него је Приштина изненадила.
Литија за спас српских светиња одржана је и у окупираној Грачаници, ограђеној бодљикавом жицом.
Литије су најневјероватнији љубавни састанци. Литије генеришу, изграђују истину; литије поново откривају љубав. Жалибоже, на Цетињу, љубав су сасвим убили, јер је нико није бранио.
Послије заласка епике, и послије краја једне идеологије, кад више нису прихватљива (чак ни Приштини), непромјењива начела, када су створене извјесне прилике да се искорачи корак напријед, Цетиње, остаје, гдје је. Па гдје је.
Цетиње, код кога су вијековима били кључеви слободе, и кључеви Патријаршије, сада избјегава сваку врућу тему. И, сваку актуалност. Можда зато, што је све то, ипак, тако и толико увеличано и предимензионирано, каже један Брђанин – обични сапутник, путник у литији.
Лаза је на Цетињу чуо како је – неко – испредњачио корак напријед, и први пут то рекао, над Љубишиним одром у Бечу.
Њихов Бог је – догматскији од свих. Чудно је како Цетиње тако упорно опстаје, вазда на иницијалној дози „ироније“ у односу на себе самог.
Цетињски парох (ту, једне ноћи, на некој тв), научавао да, Цетињани, имају више смислова за литургију, него ли за литију. Што, уопштено, за собом повлачи дефиницију, како су (они), усмјерени ка квалитету, а не ка квантитету. (Литургија – квалитет, литија – квантитет).
Оче, само једна литија, тако би умила, освјежила Цетиње, вјерујте….
Истовремено, то може и значити да су Цетињани више за veritas – дакле за истину, него ли за caritas – за помоћ људима, па и себи самима. (Мој сапутник БВ, литије чита као истинску помоћ себи самом.)
Није Цетиње екстериторијално, него је Цетињски манастир екстериторијалан. Ништа се у Црној Гори није толико размимоишло као Цетиње и Цетињски манастир. Можда се никад више неће ни срести.
Думам, ни нешто много више од Цетиња, до краја не може издржати такву самоћу.
Као да Цетиње припада једној традицији означеној као распад начела, од којег је остало само фантастично гробље времена; попут несрећника који је потрошио све кораке уназад, и затворених очију клечи на ивици амбиса. Нема више ни избора. Зато и разумијемо зашто се не може одлучити на тај први повратнички корак – корак ка литији – мучи се БВ, да ми растумачи неке појмове и смислове.
Кроче је говорио „не можемо а да се не називамо хришћанима“. А, хришћанин не може а да не брани светиње. А, Цетиње.
Не може се рећи да је Цетиње покидало све вјерске нити, него су посустале идеолошке околности на којима се држало Цетиње. И томе слично.
Ни по јада, да су, макар, организовали контра – литију. Као у вријеме Броза, кад митрополит Данило Дајковић, није хтио да потпише решење о рушењу Његошеве капеле на Ловћену. Као што им и сада фали потпис на уговор о отимању Цетињског манастира.
Бећир Вуковић/ИН4С