Једино је Црна Гора имала лажног цара, и лажног митрополита.
Извините ме, али налазим да једино у Црној Гори постају, и опстају – лажни. Ко вас пита што неко хоће да буде цар, а неко црквено лице. Само, овдје, нису трпјели што су лажни.
Лажни митрополит јесте особа која се подухватила управљањем духовним пословима, да би посвршавала своје (како видимо и не само своје), световне послове. (Џабе становање, џабалука исхрана, џабе одјећа, џаб, џабе и обућа…) У удбином магацину сваке године задужи двије цокуле. И, сваке године за број мање. Поштујемо прости нагон за преживљање.
Лажни митрополит, давно се попео на сцену, и доживио свој свијет на прави начин. Лакрдијаш као да бијаше створен за италијанску комедију del’ arte, у улози да опонаша главног кловна (buffone), то јесте, да буде његов помоћник. (It. zanni) помоћник. Са друге стране, за улогу коју данас игра – те особе бирају се са списка разведених.
Зато је, лажни митрополит – имитатор имитатора – са бијелом паном. Имамо несрећу да живи, ту, поред нас.
Лажни цар, исто ово, само у обрнутом смјеру. Важи иста матрица као и за лажног митрополита, али читати од краја, или одзада, свеједно. Како вам драго.
Лаж – превара, јесте суштина трговине.
Вијековима се варила свакаква лаж, која је на крају пробаве претварана у врлину, да би се таква – испоручивала историји. Оно што се још од античких времена назива „процедуром истине“, овдје је и у 21. вијеку незамисливо, и неоствариво.
Како је овај процес варења прилично несавршен, умјесто врлина стигли су нас греси. Кад су греси забажђели, морало се провјетрити. Али ни то није помогло, морали смо изаћи напоље.
Ко би, евентуално, проучавао историју о овим лажовима – лажи цару и лажи митрополиту – прије читања, морао би употребљавати рудиментарни орган – нос.
Као да је годинама народ искушаван лажима и преварама, као да се радило о експерименту…
Постоји, такође, и скептичка концепција, која код лажи подгрејава илизију, у најгорем случају – претвара је у илузију. Таквом ми се чини овдашња лаж.
Што је свијет (па и наш), више истражен, може се рећи – практикован – дакле, живљен скоро до пропасти, ништа му друго и не остане него да се главачке стропошта у провалију идентитета. (Јулија Кристева каже да само небо не познаје кризу идентитета.)
(Послије дугог оклијевања, ха, ха, усудио сам се да науци понудим ову елементарну дефиницију.)
Да би лажи преживјеле, и да би наставиле да дјелују, моралало се прибјећи другој лажи, то јесте, много широј и обимнијој лажи – лажи да су Срби једини непријатељи тим и таквим лажима.
Лажови и лопови иду и корак даље: објавили су да ће еманциповати српско робље. И за то се први пут чује.
Довијечне лажи, озбиљно су угрозиле карактер Црногораца, и, дошло је до социјалне екстазе, која је најозбиљније поткопала све нагомилане лажи које се скупљале, и таложиле…
Лажи рађале лажи, лажи се гомилале, и морало се схватити (!), да и лаж мора имати некакве границе. (Обично, само лажов мисли да лаж нема граница.) Ко не схвата да лаж нема граница, обрши како обрши. Ко не види, испале му.
Лажов не може ни знати гдје почиње побуна, а гдје престаје. Гдје је граница трпње, а гдје буне. И, шта онда добијете. Онда имате – свенародни покрет против лажи. Ко не види, никад не видио.
Онда, неко, и не куцајући уђе на врата, и каже – јеби га, негдје си погријешио..! Негдје си прешао границу, а да то ниси ни осјетио. Неко од нас двојице лаже, па ти види – ко.
Бећир Вуковић/ИН4С