Или, или.
Или сад, или никад.
Ово је важнији тренутак и од референдума. Референдум је украден, само да неко не украде и овај тренутак.
Или је ово почетак рушења комунизма, или се само тресла црна гора….
Данас је Црна Гора најславнија држава у Европи. Славу јој је пронио православни народ.
Народ на улицама мора да буде инспирација свакоме, ко хоће да сруши власт која је изашла испод комунистичког шињела.
Ко да говори у име оних чији се глас не чује, осим народних представника. Ко да говори у име вјерника чији се глас не чује, осим духовних пастира. Зато је важна и вјерска дипломатија, рекао би папа Јован Павле Други.
Морална глобализација допрла је до сваког села, до најдубље вртаче. А, још није ни срушен комунизам. Никад нисмо имали ни једног дисидента. Једног, од заклетве. И то нешто казује….
„Словенски папа“ Јован Павле Други, солидарисао се са синдикатом „Солидарност“, и суновратио комунизам по совјетском моделу. Радници – по правилу атеисти – осјетили су истину у папиним ријечима. Истину су разумјели и интелектуалци, и грудва се закотрљала преко Источног блока.
Кад је држава раскопала темељ цркве Нова Хута, млади Војтила (филозоф, атлета, поета, полиглота, и глумац – свијет је позорница), држао је мисе на отвореном. Коначо, послије миса и миса испод неба (и по жегама и снијежним олујама), радници су добили свој „раднички рај“. Онда су дигли велики крст од извађених метака из тијела пољских бораца у Другом светском рату. Тако је католичка црква почела да руши комунизам.
Елем, папа се – директно (у)мијешао у политику. Папа је једна од најважнијих политичких фигура 20 вијека. Папа је ушао у јаму рудника, ставио шлем на главу, и рекао: ја сам један од вас.
Папа је ослободио своју земљу од комунизма.
Ми, немамо папу, ни руднике, ни раднике, (ни синдикате), али, мора НЕТКО – да стане на чело народа.
Божја је промисао да православље сруши комунизам у Црној Гори.
И Бог се изражава у императиву, каже Агамбен. И, не само да се Бог изражава у форми заповијести (заповиједио је Мојсију да изведе народ), него се, зачудо, и народ обраћа Богу на исти начин. НЕТКО мора разумјети шта народ са улице заповиједа Богу.
Ријеч има моћ да се претвори у чињеницу. Шта ријечи додјељује такву моћ – моћ заповијести. Има таквих ријечи и код светог Петра, и код Његоша.
Страшно звуче глупости тзв. грађанске провенијенције: народ је заведен. (Једино, у Црној Гори сретамо, и народ, и, грађане.) Међутим, хоће само једно: „владавину над менталитетом“.
Хајде, и ја да заводим: како год, ради се о васкрсу надреализма у Црној Гори. Јесте, битку губе ситни реалисти…
Читам, а не вјерујем лажљивим очима. Уредник Vijesti, ЖИ, хвали митрополита Амфилохија. Збуњен сам, али дако ми неко објасни о чему се ради. Не волим кад се само по себи објасни. Али, сигуран сам да ЖИ није користио свој мозак док је писао тај текст. Јок.
Цитирамо ЖИ: „Политика предсједника Црне Горе који мисли да гради будућност земље третирајући наше Србе као националну мањину је сулуда и дубоко антицрногорска. Од браће и пријатеља не треба правити непријатеље већ подједнако важне и поштоване грађане једне и наше Црне Горе.“ Тако научава ЖИ.
Као да постоји и тајни – резервни уредник Vijesti.
У ствари, не каже то ЖИ, него неко други, уз дозволу тога – другога – да га не цитира. Има и таквих плагијата. Но, нема везе што неке ствари не схватам. Што ће рећи да има простора још да учим.
Сваки човјек има право на минимум достојанства, зато и излази на улицу, једино бојно поље у модерном свијету. Улица је продужетак ходника. И, човјек излази у заједнички ходник, и бори се, да би одржао тај минимум достојанста.
Патријарх српски Иринеј, отприлике, опет неће моћи ући у своју епархију. Треба му дозвола од (аутономне) епархије. И, опет, не разумем штошта. Гомила се, кажем, много тога што не схватам. Успут, збуњују празне именице, и неважни глаголи.
Вратили се ђаци Богословије са зимског распуста, али неће бити литије. Борбени атеизам, неће дозволити литију. Цетиње не брани светиње.
Бећир Вуковић/ИН4С