Ватерполо је спортска екипна игра двије екипе у води којој је крајњи циљ постизање поготка у гол противничке екипе. Утакмица се састоји од четири четвртине, а екипу у води чини шест играча и један голман. Спорт је настао крајем 19. вијека.
Хришћанство је настало прије више од 2000. година и по њему рачунамо вријеме. Црква Христова је настала тада, бивала прогоњена од стране Римске државе, потом је престао прогон и призната јој равноправност са другим религијама Миланским едиктом 313. године. Едикт није само дао равноправност Хришћанству већ је и наређивао да се имовина, која је претходно по том основу одузета, врати хришћанима. 387. године Хришћанство постаје државна религија Римског царства. Оно то остаје и у Западном и у Источном Римском царству, све до пропасти и једног и другог. Само што је ово друго опстало знатно дуже, што је за нас посебно важно. Након разних превирања унутар Цркве, раскола 1054. године, крсташких похода и свега што се збивало, 1219. године Сава Немањић постаје архиепископ Српске цркве и добија за њу аутокефалност.
Дакле 2000. година Цркве Христове и 800. година наше помјесне Цркве у њој. И око 150. година ватерпола. Како је Црна Гора дошла до тога да у њој живе људи који двомиленијумски и вишевјековни живот једне, свете, саборне и апостолске Цркве, и наше помјесне Цркве као њеног саставног дијела, подређују једној спортској игри, која није претјерано ни популарна, и неком, не чак ни највећем успјеху, који се у тој игри може остварити. Како то да је спасење душе и тијела, које нуди Црква, некоме мање важно од гола и парчета метала у ватерполу?
Свједоци смо свечаних, молитвених, господских, мирних, достојанствених литија по градовима Црне Горе, којима се братски и људски шаље порука да се срамотни Закон против СПЦ у Црној Гори повуче. Свједоци смо и да број вјерника на тим литијама расте и да многи спознају суштину свог постојања у тој општој саборности која поново воздиже Црну Гору и љубав према њој. Режим у својој немоћи назива литије политичким скуповима.
Оно што је старо 2000. година, што има у себи и печат наше народне особености већ 800. година, што је надживјело царства и краљевине, ропства и окупације, ДПС гуруи називају политиком. Са друге стране, слављење трећег, а не првог, мјеста на Европском првенству у ватерполу, бесплатно гориво “навијачима“ из свих градова да дођу на то славље, упрезање партијске инфраструктуре и свих запослених у државним органима по партијској линији да буду ту, исти ти људи називају спортом.
Предсједник општине Никшић, ком је крсна слава породице Свети Сава, био је на том “спортском“ слављу које сигурно није било политичко.
Са разлогом се доста људи запитало, зашто није попут својих племеника и предака у тим моментима кући да дочекује госте на крсној слави што је стари народни обичај. Вјероватно због тога што је слављење славе политика а слављење бронзане медаље у ватерполу спорт.
Литије у којима народ иде трпељиво и у којима на провокације својих суграђана не одговара насиљем су политичке. “ Спортско“ славље трећег мјеста у ватерполу, које као последицу има, између осталог и пребијање једног младића од стране тридесет “спортских“, неполитичких слављеника, због подигнута три прста, она три прста за која тврде да се и они њима крсте, то није политика, по мишљењу ДПС-а. Као ни називање православних хрићана у литијама – душманима.
Све подсјећа на пагански Рим и жељу његових владара да наметну становништву култ обожавања града Рима а себе да прогласе за “dominus et deus’’, господара и бога. ДПС је ушао у отворени сукоб са Црквом, желећи да заузме и тај дио друштвеног простора, без обзира што тиме уноси раскол у душе грађана ове земље. Мило Ђукановић има наравно највећу амбицију, да буде управо ‘’dominus et deus’’, и врати овај простор 2000. година уназад. Када се враћање паганства проглашава напретком, онда нам је јасно докле смо стигли. `
Те нове класе, каже на једном мјесту Иван Иљин, немају ни најмању представу о религији, о духу и о култури: оне цијене једино технику и власт и купују власт за себе цијеном слугањерске потчињености: и сами застрашени, умију владати једино страхом: из зависти рођени, разумију само то што је задовољава. Даље овај руски, православни мислилац наводи како “ Те нове националности које немају историје, које не издржавају стваралачко сагледавање, нити духовни чин , дијеле и потчињавају културне сусједе, да би заузели њихово мјесто и зацарили духовну пустош – намјесто пређашњих духовних вртова и винограда“.
То је оно што нам режим, завидан на Цркву Христову у Црној Гори, на народно име које ту Цркву на овом простору прати 800. година, нуди – духовну пустош. Намјесто литија, паганске прославе у римском Колосеуму тј. прослављање парчета метала које чак није ни златно умјесто прослављања Бога , намјесто братске љубави и загрљаја, јавна погубљења која се данас јављају у оном синоћњем облику пребијања једног младића од стране тридесет других, због његове вјерске и националне припадности.
Велико Римско царство, са свим својим легијама, са свим примјењеним звијерствима према Хришћанима, није могло да побједи Цркву Христову, већ је морало да јој се приклони.
Црна Гора у данашњем свијету, нема утицај и моћ ни близу оне коју је Римско царство имало, зато ће и ови прогони и ова мања страдања од оних кроз која су Хришћани пролазили на овом простору, бити довољни да се Црна Гора на крају врати својој Цркви и приклони јој се. То је једини избор који може направити да би опстала. Или ће потонути у базену и бити изливена у бронзи.
Марко Ковачевић/ИН4С