Учитељицу Раду из школе „Југосавија“ у Бару не познајем. Не познајем, али ми је већ прирасла срцу. Прво, зато што је УЧИТЕЉИЦА, а друго, зато што обожавам она мала, плава, бајковита створења која се зову Штрумфови.
Не познајем жену и све што о њој знам јесте да се зове Рада и да је УЧИТЕЉИЦА. Ово прво важно је њој и њенима, ово друго важно је свима. Јер, учитељица је особа која се памти кроз читав живот, особа која је све нас, држећи нас за ручице и бришући нам озебле носиће, увела у чаробни свијет слова и бројева. И ударила темеље на којима смо касније, мање или више успјешно, градили грађевину своје личне и професионалне каријере. Ако су биле младе, биле су наша прва, дјечачка, невина и платонска љубав. Кад су биле старије, биле су двојнице наших мајки, тако да нам је њена топла, мајчинска, рука помало хладан свијет првих утисака о школи чинила подношљивијим.
Памтим двије учитељице. Моју, звала се Муневера и била је најљепша жена коју сам икада срео у животу. У њу смо сви одреда били до ушију заљубљени, директор школе за три копља више, а она је, након што нас је научила азбуци и бројевима до 100, подрезала нокте, очистила уши и подшишала предуге коврџе, отишла за својом судбином и оставила успомене које не блиједе ево ни послије пет и по деценија. Друга коју памтим и у коју сам такође и даље неизљечиво заљубљен је она која је учила Вита Николића и којој генерације и генерације и данас пишу „закашњела“писма.
Учитељицу Раду из школе „Југосавија“ у Бару не познајем. Не познајем, али ми је већ прирасла срцу. Прво, зато што је УЧИТЕЉИЦА, а друго, зато што обожавам она мала, плава, бајковита створења која се зову Штрумфови. И никако да доконам шта је то што је непедагошки, што се коси са васпитним и образовним стандардима у цртању Штрумфова? Који је то Гаргамел кога Штрумфови угрожавају (колико се сјећам, обрнуто је) ако то није онај Шеховић који се одазива на „министар образовања“. Могу ли Велики Штрумф, Кефало, Трапа, Мргуд, Штрумфета… да угрозе државу, изазову панику и угрозе „складне међуљудске и сваке друге односе“ у домовини нам. А можда је „квака“ у оним невичном и невином дјечјом руком насликанин „тробојкама“, испод којих се шепуре истом руком нацртани Штрумфови? Биће да је ово друго, јер Гарги из министарства о Штрумфобима појма нема. Мада, појма нема ни о тробојци јер он је, ако се заборавило, из „школе“ Ранка Кривокапића који и на саму помисао на триколорни стег добија нагон за повраћање и који је за његов изгон из савремене Црне Горе заслужнији и од „оца нације“.
На учитељицу Раду дигла се кука и мотика. Нарочито су гласни они за којима мотика и дан-данас плаче, а најгласнији Гаргамел лично. Бране је ријетки а, гле чуда, њене колеге и њен Синдикат, углавном ћуте. Јер, ето, учитељица Рада се „дрзнула“ да у школу „призове“ тробојку. А призвала ју је јер је на то бавезује УЧИТЕЉИЦА НАД УЧИТЕЉИЦАМА – ИСТОРИЈА. Она коју би „отац нације“, са све Ранком и Гаргијем, да силују и прекроје.
Учитељице Радо, нијесмо се никада срели, али познајем Вас. Познаје, јер Ви сте УЧИТЕЉИЦА. Она моја, она из Витове пјесме, она која се памти доживотно. И, мада нијесам ни В од Вита, не замјерите на овом „писму касном“:
„Све ће ово, Радо, покрити снегови бели,
Обрисати трагове срама а сачувати Твоје,
Којима ходиш тамо гјде многи нису смели
Палећи очима ведрим небо у три боје“.
С дубоким дивљењем и поштовањем,
Ваш „ђак“,
Емило Лабудовић