Непрестана борба Молдавије-Бесарабије и Србије за државност и самобитност је цивилизацијска и општечовечанска, чији ће исход одредити судбину и саме Русије. Агресивно, шовинистичко и расистичко наступање Романогермана према словенском свету, прекривено лицемерним и циничним позивањем на „хуманост“, „екуменизам“ и „космополитизам“ ватиканских псеудолатина, одувек је стремило потпуном истребљењу словенских народа, уз обавезно затирање њихове аутентичне историје, писма и културе. Русија је одавно поистовећена, у очима Запада, са „царством Гога“, као „сила зла“, са дивљим „хордама цара Гога из земље Магог“, а руске вође са „кнежевима Роша, Мешеха и Фувала“.
У русофобној есхатологији диспенцијализма хришћанских циониста, која се налази у темељу дуализма Запад-Исток, источноевропској цивилизацији намењена је улога планетарног жртвеног јагњета. [1] Слажемо се скоро у свему са Николајем Трубецким да само свесловенска и православна, евроазијска узајамност и испомоћ у одупирању овим кристално јасним пројектима Романогерманства може довести до победе мирољубивог и општечовечанског принципа над силама варварства и вечитог рата. У послу поновног образовања националне свести, тежећи ка успостављању симфонијског јединства евроазијског народа, несумњиво руском народу припада улога протагонисте. Руски народ мора да се избори са старим гледиштима, која су досад формирала националну свест Руса ван евроазијске перспективе и изоловала руску прошлост од опште перспективе Евроазије.[2] Мисија Словена је хармонија пуне човечности и Словенима пада у део да је донесу, и кад је донесу, она ће бити онај потпис што га Господ меће под своја дела кад је њима задовољан, беседио је србски великан Милош Н. Ђурић. [3]
Свети Сава, Богом дани вођа народу србском за сва времена, који јесте позивао на „проклињање безбожних јеретика и свију који не исповедају Христа истинитог Бога нашега“, али није био никакав ускогруди србски шовиниста, већ истински светогорац Истока и отац духовног препорођаја свих народа (владика Иринеј Ђорђевић). Наравно, то нипошто не значи да Русија и Србија треба да „кладе ваљају, али не да царују“ (као што су чиниле досад), да се боре за човечанство као народи-ослободиоци других, а да занемарују најосновније дужности и обавезе према свом, најрођенијем народу. „Синове своје одгајих и подигох, а они се одметнуше од мене“, страшне су речи опомене пророка Исаије.
Лицемерје и расистичка бездушност романо-германског света
Руски и србски народ јесу десетковани, али су, осим биолошке, доживели и културну и националну катастрофу без преседана у историји човечанства, а спрема им се и коначно физичко истребљење. Зато је крајње понижавајуће, али и скроз неефикасно, плачевно-ропско приказивање крвавих рана и статистика закланих људи, жена и деце, спаљених домова, опљачканог културног и економског богатства; праћено успут и запомагањем и удворништвом према „бескрајној доброти, праведности и милосрђу“ белосветских и нечовечних западних антихриста. Само због овакве пројаве лицемерја и расистичке бездушности, романо-германски свет у коме живимо, свет евроатлантске олигархије и монопола, свет пљачке, манипулације свешћу и робовласничког номадизма, можда ће ускоро доживети заслужени крах, и то баш на подручјима његове најдревније културе и цивилизације – Србије и Бесарабије.
Као што је подучавао Слободан М. Драшковић, Руси су самлевени совјетизацијом, а Срби југословенством и кроатокомунизмом, деценијама без националне државе, силом угурани у једну интернационалну државу у којој смо били обележени као елемент који треба уништити, са милионима изгубљених живота, осакаћени привредно и са опустошеним покрајинама, са гигантским културним и духовним губитком… Изнад свега, завађени, слаба духа, меки, пријатељи целом свету. Као такви, не представљамо никакву снагу, јер међу нама нема заједничке светиње, заједничке вере које би нас спајале, нема узајамности која би нас држала повезане, нема идеала који би прожимао све душе и сва срца, нема мисли која би повезивала све духове…
Сви наши непријатељи (Бугари, Румуни, Маџари, Хрвати, Арнаути, Италијани) налазе се у табору бивших савезника Хитлера и Немаца, дакле побеђених у Другом светском рату. Али, они су, више или мање, сачували народ, тј. имали незнатне губитке у људским животима, сачували привреду, сачували огњишта и домове. Изнад свега, имали су и сачували јак и крепак национални дух који их држи, који их везује, који их чини солидарним и јаким и који их тиме чини важним у очима свих великих сила, дакле чини их извесним фактором у светској политици. Њихов национални жар се распалио у силне пламенове, док је наша национална ватра угаснула. А небројени су знаци да пад хитлеризма није код њих произвео никакво преумљење и одрицање од снова и аспирација. Напротив, цео развој међународне ситуације, а нарочито односи највећих сила и њихова политика, само их утврђују у вери да ће можда у скорој будућности отпочети нова историјска лутрија за коју се треба што боље припремити. [4]
За Запад није важно кoлико смо жртава дали, већ колико смо јаки!
Шта нас под тим околностима чека, није тешко предвидети. Политички посматрано, за нашу будућност је савршено споредно шта смо ми учинили и колико смо жртава дали у Другом светском рату. Важно је колико ћемо бити јаки сутра када се буде вршио велики обрачун и, нарочито, колико ћемо бити јаки на крају тог обрачуна.[5]
Као што поучава прота Александр Шаргунов, промовисати толтојевштину и екуменизам, говорити да треба окренути леви образ када нас ударе по десном – најчистији је идеализам, маштарија, уколико верношћу правди Христовој не отворимо себе љубави Христовој, Христа мученог због осуђивања свих неправди света и ако не примимо благодат Бога који је већи од срца нашег, како каже Јован Богослов (1 Јн. 3, 20). Народи којима су Германи плански постављали најкорумпираније и најнеспособније људе на кључна места у држави, јер су савршено знали да „као што брод без једра и крме бура носи куда хоће, тамо и овамо, тако и душа без благодати Божје постојано се налази под управом греха, који је вуче не онамо куда би она хтела, него тамо куда хоће ђаво“ (св. Јован Златоусти). [6] Тако је и Петрова епоха припремила касније бољшевичко сатирање руског старчества зарад уништења саме Свете Русије, јер ,,Они који су без духовног вођства, падају као лишће“ (Пр. С. 11,14). Црква се повукла у пустиње и шуме и од Петровог времена није више светлела с висине канонског поглаварства, него из пећина и испосница светаца попут Серафима Саровског и Амвросија Оптинског. Одрицање од свега староруског и старосрбског неминовно води самопорицању и нестајању народа и расе. Свештеник је зато ,,преот“, праотац и представа мртвих предака којима се клањамо до земље и љубимо им старе руке. Напуштајући старе обичаје, стара села и станишта, стара јела, стару ношњу и обућу, стару веру и стару црквену историју, постајемо предмет поруге и пуки етнички материјал за стварање нових нација на нашим древним земљама, од Старе Србије до Малорусије.
Народа који се сам себе одрекао, одричу се сви. Нити је пријатељима стало до његовог пријатељства, нити непријатељи хају за његово непријатељство. Нити су пријатељи били вољни да нас помогну, нити су непријатељи зазирали да нас нападну. Још је жалосније предвидети изгледну и коначну нашу националну катастрофу, која чак можда не би морала да чека нови рат, него би наступила постепеним распадањем србског и руског духа, свести, народности и асимилацијом од стране суседа, крепкијих, јачих, дрскијих, виталнијих од нас самих.[7] Опомињао нас је владика Николај да је „србска великодушност често прелазила у велику слабост, и то у велику и убитачну слабост – у сервилност. Ту слабост показали су у турско и аустријско време Срби избеглице у Русију и Румунију. Колико је србског народа остало тада на овом страшном ограшју балканском, толико се, у току времена и у неколико махова, преселило у Русију и Румунију. На овоме страшном ограшју балканском данас има осам милиона Срба. Толико треба да их има у јужној Русији и у Румунији. Међутим, у Русији нема ниједног јединог. Све се слило и прелило у друго. А у Румунији, која је по крви половином србска као и Хрватска, има само једна шака Срба, само као једна преостала стража од пропале војске. Брат је брат, и они православни и ми православни, хајде да се назовемо Русима и Румунима! Да се није тако катастрофално мислило, данас би ми имали у јужној Русији милионе Срба, а и у Румунији. Та невероватна слабост, та Ахилова пета, показала се и у време католичко-православне Југославије. Католици су нам браћа, говорило се, вера не игра никакву улогу, главно је крв и језик (као код волова што је главно крв и рикање), а историја, а галерија христољубивих царева и краљева, а Косово, а Устанак, а Куманово и Кајмакчалан, а многи милиони бораца за крст часни и слободу златну, а барјаци србски – то је све ништа; све те висине ми ћемо срубити и нивелисати и уравнити да будемо једнаки. То је језик београдских политичара и историчара.
Чак одликоваћемо Карађорђевом звездом с мачевима и орденом светога Саве Немањића најљуће наше мучитеље и слуге римске теократије и бечке аутократије. И још ћемо ставити на равну ногу с Душаном, Милутином и Карађорђем највеће издајнике словенства, православља, па чак и хрватства, лажне краљеве Томислава и Звонимира. У историји Југославије остаће овековечене две лажи: лажна историја и лажна политика. То је дошло од србске великодушности, претворене у жалосну сервилност. Ако се Срби не излече од те очајне слабости, они ће бити серви а не Срби и у свакој хетерији и у свакој новој комбинованој држави на Балкану“. [8] Наравно, наш свети владика Николај Велимировић је под „Румунијом“ подразумевао бивше кнежевине Влашку и Молдавију, јер Румунија није ни постојала у време Срба бегунаца из турског и аустријског доба.
Како се излечити?
Народ србски, ако се не излечи, иструлиће и пропашће, и биће као лешина пред Богом, пред Небесном Србијом и пред целим светом. Личиће на човека који је сву младост провео чедно и поштено, и прочуо се и прославио, а у најзрелијим годинама пропио се и покварио, да га нико не може да позна и да га се и небо и земља одричу као свога сродника. То би значило: свршетак историје Србадије, а почетак историје мангупарије, пророковао је св. Николај Жички. [9] Србима и Русима европеизација доноси само свеопште изопачење духовно и народно, без икакве могућности да се уопште запати вирус западњаштва, говорио је Николај Трубецкој.
Просечни европејац је идеал и оруђе општег разарања православног словенства, кроз једноумље и крајње уназађивање традиције и духовне оригиналности наше цивилизације, сводећи нашу боголикост на робовски механички склоп, давно је упозоравао Константин Леонтјев. Интелигенција нероманогерманских народа мора се избавити извршењем коренитог преокрета у својој свести, јасно разумевши како европска цивилизација није општечовечанска култура. Стара европоцентрична оцена културе мора бити одбачена, као што словенски народи морају да превладају егоцентризам и да себе сачувају од обмане ,,општечовечанске цивилизације“ и од стремљења да се по сваку цену постане ,,прави Европљанин“. За такво нешто, потребно је истинито самопознање, које ће појединца и народ одвести ка разумевању о једнакој вредности свих људи и народа. Тиме ће се успоставити самобитност, тежња да се буде свој, као и умеће да се то постигне. Задобијајући непротивречну моралност путем самопознања, човек остварује и духовну лепоту, одбацујући самообмане и противречности које човека чине духовно наказним. Самоспознање је највиши циљ човека на земљи, али је оно и средство. [10]
Превладавање саблазни греха
Управо се рад хришћанског подвижника састоји у превладавању саблазни греха и у стремљењу да се буде онакав каквим је Бог створио човека; у суштини је самопознање, руковођено Благодаћу и уз непрестану молитву. Оно доводи подвижника не само до високог моралног савршенства, него и до мистичног прозрења у смисао битисања и устројства света. [11] ,,Спознај самог себе“ и ,,буди свој“ су два аспекта једне исте поставке, која пренесена на народ, доводе до испољавања самобитне националне културе, која је у потпуности хармонична. Дакле, душевни живот појединца садржи у себи елементе националне душевности и обратно, народ и појединац се узајамно облагорођују и прожимају. Самобитна национална култура доприноси индивидуалном самоспознању појединца, она му олакшава разумевање оних црта њихове психичке природе које служе као израз општег народног карактера.[12] Стремљење као космополитској култури морало би да буде одбачено, као што стремљење сваког народа ка стварању своје самобитне културе налази своје пуно морално оправдање. Наравно, самобитни национализам је сушта супротност жалосном имитаторском национализму Романогермана или ратоборном шовинизму, он није ,,мајушна сујета која представља антипод истинитог самопознања“.[13] Наводећи као пример препреке истинског самопознања – шаблонско обележје које је неки народ из одређених разлога себи приписао и због којег не жели да га се одрекне, Николај Трубецкој наводи Румуне, чији је ,,смер културног деловања у значајној мери условљен тиме што они сматрају себе ,,романским народом“ на основу тога што се међу елементима из којих је стварана румунска државност у давним временима налазио и омањи одред римских војника“. [14]
Зато, Свети Сава и Света Петка стрпљиво чекају преумљење и искупљење својих штићеника. „Царство балканских народа са царством Свете Русије – не Русије неруске и чивутске, него Свете Православне Русије – хиљадугодишње царство мира на земљи, које се показало на Патмосу у визији ономе славном апостолу визионару, светом Јовану Евангелисту. Јер тај миленијум још није у историји света остварен. А оно што је суђено од Бога, мора се остварити. Ко ће остварити ако не они, који су досада били највише мучени и презирани, сечени и гажени, тј. Словени и остали православни народи? [15] Тако ће Православни Словени са осталим Православним народима… спасавати обе хемисфере света, Исток и Запад. Каквим програмом? Да ли насиљем, освајањем, гордшћу, себичношћу, палежном теократијом, светском аутократијом, вашарском демократијом? Не, никако него Теодулијом, свакидашњим програмом србског народа“, како је говорио Свети Николај Србски,[16] а понављао Марко С. Марковић после њега.
Зауставити процес демократизације Словена
„Русија не само да треба да отера Турке из Европе него и мора да заустави процес демократизације Словена и да, заузимајући Цариград, створи нови културни тип“, упозоравао је Константин Николајевич Леонтјев, заборављајући да напомене да прво Цариград ваља ослободити од Фанара и Грка. „Избави нас, Боже, од тога да највећи број Руса постепено, корак по корак, дође до онога до чега су дошли многи Французи – то јест, да служе свакој Француској и сваку Француску да воле! Управо та сила – самодржавље Цара у најпотпунијем духовном јединству с народом – створила је, ојачала и уздигла Русију, и од мале кнежевине начинила ју је великом државом, чији je двоглави орао моћно шириo крила своје власти над једном шестином читавог света, као што је говорио Св. Андроник Пермски. „Шта ће нам Русија без Самодржавља и без Православља? Шта ће нам Русија у којој ће у најзабитијим селима бити уништени и последњи трагови народних предања?“, вапио је опет Константин Николајевич Леонтјев. ,,Докле ћемо давати материјал онима који презиру Словене као нижи сој људски да нас још више презиру? Докле ће зујати по свету рђав глас, да Словени нису дорасли за слободу, да су добре слуге а рђави господари? О, нека би нам дао Бог да будемо добре слуге, али слуге једно другом из љубави, слуге своме народу у слободној народној држави. И Син Божји није дошао, како рече, да господари, него да служи.“ [17]
Да наде има, али да је она зависна од свемоћи Господње, проповедао је свети Јован Шангајски, Србин најплеменитије светачке лозе: „Сада је поново до темеља уздрмана Земља Руска, високо се уздижу таласи безбожништва. Јад обузима срца и у невољама руски људи су попут робља Израиљског спремни да завапе: ’посахнуше кости наше и прође надање наше, пропадосмо’. Али сећање на седам дечака што устадоше из сна, са сретењем казањске иконе Мајке Божије сведоче о свемогућој десници Божијој, а речи пророка Језекиља из дубине векова грме гласом Господњим: ’Ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, народе мој…и населићу вас у земљи вашој и познаћете да ја говорим и чиним’ – говори Господ! (Јез. 37: 12-14). „Руско небо, руски светитељи позивају нас да будемо са њима, као што су они са нама. Зову нас да се присајединимо духу вечног живота кога је жедан читав свет. Обновљена Русија потребна је читавом свету, од кога се удаљио дух живота и који дрхти у страху. Као пред земљотрес. Русија чека христољубиву војску, христољубиве цареве и вође, који ће повести руски народ не ради земаљске славе, него ради верности руском путу правде. ’Не нама, не нама Господе, него Имену Твоме’. У покајању, у вери, у очишћењу нека се обнови земља Руска и нека васкрсне Света Русија!“
Али у рату, битка која све решава биће она последња, јер као што су Србија и Русија трпеле поразе, одступале и остајале без опскрбе, трпеле глад, патње и губитке и остајале без славе, тако су изненада душману наносиле одлучујући ударац у завршној бици и излазиле као прослављени победници.[18] „Али, ево невоље: честитих људи остало је сувише мало. Сада судбином света управљају прави, окорели злочинци, који настоје само да се науживају и толико су далеко забраздили у својој ’прогресивности’ да у својој духовној слепоћи не виде како, заједно са другим ’назадњацима’ и ’црностотинашима’ које су осудили на смрт, и сами себи копају јаму погибли.[19] По речима новог свештеномученика Јована, Архиепископа Литванског, ’Господ је исти, јуче и заувек. Док срамота безбожништва данас притиска децу новог Израиља, Свете Русије, негде у руским равницама или у сибирским шумама, или у некој од земаља изгнанства и расејања великог богоносног народа, већ се припрема благодатна њива на којој ће нићи онај кога је Бог изабрао за ослобођење и препород богоносног народа. Нема више вођа и пастири живе у тешким околностима. Људско око не види одакле би могло доћи избављење, али Свезнајућем је то познато. Господ ће само Њему знаним путевима подићи одговарајуће људе у одговарајуће време. У то можемо и треба да будемо убеђени”. Свети Сава јамчи да је Бог србском народу одредио вишу мисију на земљи, и да су сва страдања само припрема за велика дела у будућности. [20]
Бог ће нас, по милости Својој, ипак сачувати као „мало стадо“, и Свети Сава подучава: „Јер боље је један (да буде) који чини вољу Господњу, него множине безаконика“ (Хиландарски типик). Наши народи не смеју сумњати у победу и морају продужити борбу са оружјем у руци, без обзира на све претходне поразе, чврсто држећи штит вере и шлем спасења, не испуштајући из руку духовни мач – реч Божију (Ефес. 6, 16-17), морају победити, тријумфовати над непријатељем. У тој одсудној бици нећемо бити сами, јер ће Он бити са нама, Он који је већ однео победу над нашим и Његовим душманом. Преподобни Партеније Кијево-Печерски подучавао је да „ако нам непријатељ избије из руку мач… погни главу смирено пред вољом Божјом; сагни се и подигни мач који ти је испао из руку, прекори себе због малодушности и одбијај непријатељеве нападе. И ако будеш тако тако поступао изаћи ћеш као победник, и, као такав, бићеш увенчан. О, хришћанине, ти си војник Христов у овоме животу, и ниси позван да спокојно живиш, већ да ратујеш и то да крваво ратујеш. Ако победиш у том рату насладићеш се у будућем веку покојем, чашћу и радошћу“.[21]
„Бојим се да су руски и српски народ у опасности да изгубе своју душу. Зато први корак на путу спасења мора бити национално јединство и васкрс народне душе. Кад се душа буде препородила, пробудиће се и свест“, говорио је Марко С. Марковић, али је велики Палама, свети Григорије, то лепше описао овако: „Циљ је да може неко да се врати благодати Божјој и да изнова освешта унутрашњег човека и да се узведе Прволику, да би се јасно јавила она древна и неописива красота“.
Срђан Новаковић/Балканска геополитика