Здравом разуму изгледало је да се Црна Гора претворила у лудницу, па још једино лудост може да говори истину. Тако је дјеловало тридесет љета. Али, преко ноћи, лудост се преобразила у сушту супротност. Чак и више: та иста лудост ево доживљава и светост.
Шта више да пожелите и доживите, него да будете жива икона у литији.
У „бесудној земљи“ одавно страдају све вриједности. Али, прије свега, каква је то разузданост и крајњи неморал укупне културолошке жабокречине и медијске идиотизације, која на овај или онај начин припада диктаторској власти.
Оно што је на исти начин дотакло дно, јесу црногорски писци, академици, ријечју интелектуалци, који су заједно са диктатуром, као куга, све помели, и за собом повукли општу поквареност свега – од обичаја до традиције, од историје до културе – и, лежерно се препустили лажима.
Попут оног Теодора Продрома, прототипа дворског пјесника, који је цијели живот проћердао тражћи скуте заштитника, тако богорадећи око столица моћника.
И сами оковани законима грамзивости, никад нису престали да упорно изопачују оно за шта су били задужени (кроз институције науке и умјетности и медије), све до Христове невјесте – цркве. Идући истим путем претходника, још убједљивије се стигло до краха свих вриједности.
Штавише, диктатура им бијаше и инспирација.
Пут мимо свијета црногорских интелектуалаца може се лаконски назвати – непоштење – које је важан чинилац у свакој трговини. И, кад се после трговине све сабрало, није остало мјеста чуђењу – откуда толики народ на улицама свих црногорских градова (осим Цетиња и Гусиња). Отуда, господо, што је народ осјетио да је задња ура, да се све опет мора прекречити. Од подрума – прошлости – до тавана – будућности. Та геометрија пресликана је на геометрију улице.
У такво коло срамног пјевања и мишљења и дјеловања, ухваћени су и црногорски писци. И сви културни посленици, који, за све ове године, не промуцаше ни – а – о прогону српских интелектуалаца, српских писаца, професора – фашистичком прогону из јавности.
Неопростиво је бити у тако добрим односима са лажима. То интелектуалац не смије дозволити, па, макар, и одрастао у комунистичком шињелу, до пета.
И успијевали су у свом послу само онолико колико су служили и промовисали лажи. Али, шта ће бити са њима ако писца сценарија ишћерају из позоришта. Са ким ће остати иза кулисе, испод подлупљене фасаде институције.
Доцније, такве ликове ни комедија не може упослити. На крају крајева, многи су црногорски интелектуалци (писци, академици, итд.), били савјетници, сарадници и инспирација диктатору. То је, факат. Још, кад народ отпаше мач уста – најубојитије оружје – испашће да су сарађивали и са удбом. Онда, трчи за својим репом….
О њиховим својствима, лично, радије бих говорио као сатиричар, него као трагичар. Али, свеједно, одбијам и помисао на ситуацију да бирам. Елем, нису морали кристално јасно видјети прилике у којима живе и дјелују, али су и кроз помрчину морали назрети огромни лик лажи. Тјелесна кратковидост нешто је посвудашње, духовна кратковидост ваздашњи је мрак.
Ријечју, црногорски интелектуалци нису смјели толико времена говорити кроз уста Лажи.
Испада да су црногорски интелектуалци – пуки намјештеници диктатора. Нема гумице која такво, или слично слово о њима, може – избрисати.
Кад им раније није дошла памет из врснице у главу, сигурно не може ни сада, нити ће икад више. Зато никада и нису били у сатању, да промуцају ни – а – о црним листама на којима су српски интелектуалаци, српски писци, и редом, у Црној нам Гори. А, сви смо овдје рођени, али нисмо од истих болести пелцовани.
Такав однос мора се тачно назвати – сурова нечовечност.
Црногорски интелектуалци нису имали храбрости да потпишу Слово о помирењу. Упорни, остали су на путу лаже. Да се макар један – издвојио.
Баш, штета, што црногорски интелектуалци никад нису били у стању да стану на страну здравог (људског) разума. Ко би рекао да немају толико капацитета. Ко би рекао да су давно побјегли од (свога) народа. Тако, и остадоше у ћорсокаку.
Бећир Вуковић/ИН4С