Када је француски председник Макрон јесенас спречио отварање приступних преговора Европске уније са Северном Македонијом и Албанијом, главне критике су се свеле на геополитику. Занемарљив број критичара је помињао владавину права, демократију и демократске институције, стандард и развој тих земаља, већ по правилу опасност од наступа „других” у региону, што је означавало у првом реду Русију и њен „малигни утицај”, затим Кину, Турску, дакле геополитичке интересе и могуће негативне последице на тој основи. Потврдило се да је „западни Балкан”, још необухваћен и интегрисан у пуном смислу у западну сферу утицаја, сада у новим глобалним геополитичким сучељавањима мултиполарног карактера и садржаја, у приоритетима западне геополитичке стратегије. То посебно важи за ЕУ која у „свом” простору деловања тражи начина да новом успешном политиком проширења надомести негативне последице брегзита и унутрашњих изазова. с једне стране, и у новој спољнополитичкој динамици поврати позицију глобалног играча, с друге стране, коју је последњих година изгубила.
Овакву оријентацију је брзо и директно потврдила нова Комисија ЕУ за коју сама председница госпођа Фон дер Лајенова без ограде каже да је „геополитичка комисија”. Нова методологија за приступне преговоре која је експресно сачињена и усвојена одмах по инаугурацији нове Комисије пре два месеца, недвосмислено потврђује нову геополитичку оријентацију ЕУ. Она је у основи на линији Макронових захтева, формулисаних у француском non-paper-у, са у кластерима груписаним поглављима и прецизније разрађеним принципима кредибилности, ефикасности и реверзибилности. Отклања могућност нових резерви Макрона, јер одражава његов генерални кључни реформски мотив када је реч о будућој стратегији и појединим политикама ЕУ. Отуда треба очекивати брзо отклањање сметњи за отварање преговора са Северном Македонијом, могуће и Албанијом (резерве Холандије), а под притиском западних виших геополитичких интереса. Тиме би се остварио сада примарни геополитички циљ Европске уније (и западни) у нашем региону.
Нова методологија има јаку политичку основу. Цео регион третира обједињено и стратешки циљно као „западнобалканску шесторку”. Предвиђа низ политичких механизама који применом меке моћи, јавне дипломатије, сусрета и комуникације врхова и институција ЕУ са политичким елитама и институцијама „шесторке”, треба да омогуће недвосмислено стратешкополитичко опредељење и реализацију интегративног процеса. Почетак представља већ заказан сусрет лидера региона и врха Европске уније 16. овог месеца. у Бриселу. Западни и приступ ЕУ доста подсећа на геополитичку матрицу која је својевремено примењена пријемом Румуније и Бугарске у ЕУ по убрзаној и правно-политички мањкавој процедури, али са важним познатим геополитичким циљевима.
Када је реч о Србији остаје кључно питање Косова и Метохије. Решавање косовског чвора наглашено је у свим наступима нове гарнитуре ЕУ, јер без њега нема реализације циљног геополитичког концепта са обједињеном „западнобалканском шесторком” у којој Србија има централно место и геополитички значај. Питање КиМ је додатно добило на тежини у најновијем одмеравању са Америком која новим ангажманом са изаслаником Беле куће амбасадором Гренелом поново настоје да са позиције глобалне силе арбитрирају у балканским питањима мимо ЕУ и њене „природне надлежности”. КиМ у сваком случају и у наредном периоду са новом методологијом без сумње остаје кључно претходно питање за реализацију стратешког циља Србије – приступање ЕУ.
Пажњу заслужује посебан интерес Немачке да директно и преко специјалног изасланика усмерава и контролише процес привлачења „западнобалканске шесторке” са тежиштем на расплету око КиМ и БиХ. Ради се о два стратешка циља Немачке: потврде позиције регионалне силе и водеће улоге у ЕУ са глобалним амбицијама и потврде стратешког утицаја у историјски традиционалном за њу интересном простору. Немачка неће потпуно препустити овај регион „другима” (САД, Руска Федерација, Турска) и њено ангажовање ће бити одлучно уз асистенцију и саме канцеларке Меркел. У том смислу председавање ЕУ у другој половини 2020. и чињеница да је канцеларки ово последња година мандата, представљаће важан оквир немачког деловања. Кад је реч о КиМ треба рачунати на раније дефинисан тврд став Немачке о потреби потврде „реалности” на терену, дакле са постојећим границама Србије и признатим „Косовом”.
Зоран Миливојевић/Политика