Појам „хибрид“ одомаћио се у нашем језику касних шесдесетих година прошлог вијека када су стручњаци Института у Земун Пољу тадашњем југословенском тржишту представили прве сорте оплемењеног сјемена кукуруза.
Серијом нових врста, насталих уз помоћ америчких стручњака, замијењена је прилично посна и родом неиздашна врста кукуруза која је до тада сијана, а захваљујући томе СФРЈ се убрзо сврстала међу водеће произвођаче ове житарице.
Сам појам је латинског поријекла и према „Савременом речнику страних речи“, аутора Љуба Мићуновића, значи: „мелез, полутан, бастард, потомак или сорта настала укрштањем биљних или животињских врста“. То кажу лингвистика и семантика, а наш народ би то кратко крстио као – бућкуриш.
Како су се тањиле и у коров урастале њиве и њивице, како су се гасиле задруге и агрокомбинати, и појам хибрид је лагано чилио из свакодневне употребе у Црној Гори. И таман када је скоро па нестао, васкрсао је кроз све присутнију крилатицу „хибридни рат“. Најгласнији извикивач ове крилатице, природно, је црногорски министар војни, „соко“ Предраг Бошковић. Ко ће други ако не он, ко се боље разумије у рат и ратовање од њега? Е, сад, питање је је ли до ове кованице министар стигао сам или су му је дошапнули, углавном нема дана када нас Бошковић не осоколи како ће сироту и одасвуд угрожену Црну Гору он и силна му војска одбранити од свих облика „хибридног рата“ којем је изложена.
Шта му, пак, дође тај хибридни рат на први поглед није тешко протолковати, али шта све конкретно значи то ни сам Бошковић не зна. А баш та непрецизност и могућност широког тумачења омогућава министру војном да у овај термин стрпава све и свашта, и стварно и измишљено. Нарочито ово друго. У њега могу да се стрпају и литије, и Митрополит, и СПЦ, и Вулин, и тробојка, и Фронт са све Андријом и Миланом… А тек Штрумфови… они су напаст божја. Битно је да звучи опасно и пријетеће а у том котексту онда и хероизам министра Бошковића доима се још већим. Соко, нема шта. Мада, министар не крије да се и у том рату крије иза широких америчких леђа и њиховом заставом маше на бојном пољу на којем је, бар до сада, једина жртва – истина. Али, није на министру војном да брани истину, његово је да од свега и свачега брани „сироте, мале хрчке“, то јест Мила, Милове, ове око Мила и себе самог. Сви други, укључујући и Црну Гору, су, хвала Богу, добро и здраво и заштићени и од „хибрида“ и од министра.
Ако је појам „хибридни рат“, макар у министровом тумачењу, широк и омогућава све и свашта, нема мјеста нагађању о адресама одакле долази. Русија и Србија, наравно. Иако како историја односа Црне Горе са ове двије земље тако и ововремена реалност жестоко демантују министра, њему је то дошапнуто и он вергла ли, вергла. Јер, мора се некако оправдати стрмоглав јуриш у наручје НАТО, мора се наћи непријатељ од кога се ваља бранити, а куд ћеш бољег крвника од брата и брата од стрица. Још кад сметају Америци… дивота… једним ударцем двије муве. То може само министар, наш соко над соколима.
Министар Бошковић је, иначе, познат као министар опште праксе. Прије него је засјео за хаубицу, био је замјеник министра спољних послова СРЈ, потом министар образовања, министар рада и социјалног старања… ријечју: хибридни министар. А и носилац је звања магистра економских наука па га је за очекивати и на мјесту министра финансија сам ако ово њихово, не дај Боже, потраје. Зато и није чудно што се у одбрани свога умовања ослања на величине и великане какви су Форд и Черчил, нарочито овај други. И тако нам објасни да Черчилова мисао како је главна несрећа Балкана „вишак историје а мањак географије“ и данас објашњава све што нас је снашло. Па и самог министра. Да парафразирамо Черчила: вишак амбиције а мањак памети!
Можда дјелује мало хибридно, али пристаје министру без остатка. Или би му, можда, боље легло оно народно тумачење појма хибрид – БУЋКУРИШ!
Емило Лабудовић/ИН4С