Да ли је дух песме „Сарајево, љубави моја…” још жив, или је умро и пре њеног интерпретатора (Кемала Монтена). Бојим се да је са тим духом нестао и дух оне Босне у којој је песма настала. Да можда није страдао од оног пуцња од којег је и сват (Никола Гардовић)? Или оног дана када су Валтера из наше свести потиснуле „Јуке Празине” из сва три босанска народа. Тако некако функционише наш мозак, наша свест. Доживљаји кроз које пролазимо путем неурона у мозгу формирају нове везе – синасе. А онда чујем извесног правног експерта: данашња БиХ је наставак авнојевске БиХ. Можда на географској карти и у рељефу јесте, али у свести већег дела њених припадника, нажалост, није.
Па зар смо морали преко сто хиљада душа послати на онај свет, уз сто милијарди долара материјалне штете, само зато да би све било исто? Није исто, јер су силе ратног потиска на површину избациле интелектуални и морални отпад из сва три народа који већ две деценије столује у Сарајеву. Извињавам се изузецима. А њему је додат сличан сој из белог света. И сад они „царују” Босном, доносећи неспроводиве одлуке.
Др.Д.Петровић/Политика