На Јадном сервису (РТЦГ) не државе Црне Горе и њених грађана, него режима прије двадесетак дана одржан је „уреднички колегијум“ на којем је наређено да се ургентно и из све снаге стане у одбрану „државне ствари“. Ту је формиран својеврсни „штаб“ најоданијих новинарских сатрапа који ће да напну све своје менталне моћи и стану у одбрану Шефа, како они зову овог непоменика који сиромах мисли да се цркве оснивају као фирме на Кипру.
Речено је морамо устати у одбрану „државне ствари“ а у ствари се мислило спасавати Шефа јер ако он падне ове јесени, ми не да нећемо бити дио уређивачког колегијума правог јавног сервиса, са дебелим платама, него ће нам највећи новинарски домет бити пијачни барометар и улична анкета. А то је њихова људска и занатска мјера.
Био је некада у Побједи један са два надимка, један за уочи и другим, говорљивим, кад није ту. Тај надимак који му је боље одговарао добија се додавањем слова С испред првог надимка јер није заслужио ни то, а и умрло је ту прије коју годину. Е тај несрећник је непогрешиво знао када једино треба доћи на посао, када је плата. И друго, када нипошто не треба доћи на посао, када је нешто политички пипаво па се треба одредити. А био је у „пензију“ макар двије деценије прије него што је стварно пензионисан.
Има таквих „пензионера“ у Јадном сервису макар два фургона. Таквих којима је једини посао и једино и то и знају да раде- да буду штенад пред вратима газде (њиховога). Ово – штенад није псовка него асоцијација на ону максиму да су новинари (медији) пси чувари демократије. Ово су ипак штенад, јер пас лаје и уједа, а штене само кевће и цвили.
Дакле, они које сви ми плаћамо устали су својим скромним моћима и моћном телевизијском машином да спашавају онога који је све нас опљачкао. Јасан је то принцип. Партија те држи ту незнавеног и јадног и ништа не радиш деценију, двије, три или се покаткад појавиш пред камером са каквом испразном причом, опет на фону тренутне „државне ствари“, а ти си за узврат дужан кад год те партија пућакне да кевћеш за њу како ти нареде. Иначе ће те пустити низ воду па ћеш морати нешто да радиш, а нити умијеш нити си навикао.
Такви се ових дана оглашавају у Јадном сервису јер им је шеф прије који дан као ловац дао сигнал да крену у хајку, да истјерају сваку звијер која ради против њиховог газде. А штене као штене само зна да кевће једнако и на тицу и на вука и да свако мало дотрчи да се очеше о ногавице газде и добије кору хљеба.
Тужна је и недостојна њихова позиција и прије заслужују сажаљење него осуду. Није лако зарађивати за живот а да сваки дан мораш да се подешаваш наново. И да подилазиш сеизима, да им хвалиш нову преобуку, смијеш се њиховим празњикавим пошалицама и вицевима, дивиш њиховој памети и слушаш све безпоговорно. Није то лако. Та плата није зарађена, него зајађена и премучена.
Дакле, докле човјек може да поднесе јадног себе. Како може све подредити југу леђа. Како се постаје шупковић?
Само три овлашна портрета, као илустрација какви све профили са екрана РТЦГ, што би требало да значи у име и за корист грађана Црне Горе, чине све да спасе од пада са власти онога који је те грађане ојадио у неколико наредних генерација. Има ту једна појава. Приправља нешто на телевизији што зову колоноскопија, како ли (опет смрдљиви надимак). Шале се па кажу, лакше је гледати у сунце него у њу. Она, да би задовољила своје незајажљиве потребе за раскалашним животом и скупом преобуком, посебно бундама, мора да ради све. И то што је неко спреман да ради свашта није проблем, ако је на његов рачун. Ово је ипак на наш рачун, на рачун грађана Црне Горе. Ти грађани за сваку колоноскопију дами-сунцу плаћају авионски карту да долети из „мрског“ Београда и озари нас Шефовом инстином, сваки пут по хиљаду евра заврши у шпаг њезине бунде. А док она сија са екрана њено куче чувају возачи или портири РТЦГ које ми исто тако плаћамо.
Узгред, ваљало би питати колико кошта авионска карта за пашче, пошто и то ми плаћамо?
Има ту један брачни пар у чије презиме многи злонамјерно имећу слово П, а опет настаје смрдљиви надимак – презиме, читав живот су на државним јаслама па и није чудо што бране власт од које су закачили и по који стан, па осим својег презимена, варијанте са П, имају и треће „станојевићи“. А у РТЦГ су оставили пелат живе истине која се нормалном човјеку не да појмити без зачепљеног носа.
Има ти једна обитељ која слично претходној обитава двије деценије на јаслама Јадног сервиса. Двије сестре и теткић, тако их препознају у Јадном сервису.Теткић Филип је недавно „аванзовао“ па је добио и службу и еполете у Министарству одбране да још полетније, као орле Пеђа, брани „државну ствар“ односно служи газди. А тетка и мама су остале да са своје банде „чувају државу“. Има таквих „пензионера“, ухљеба, послуге, пискарала…немало у Јадном сервису који од наших пара служе овоме што нас три деценије пљачка. Они несрећници имају право да служе, али ми немамо право да их плаћамо.
Ипак и сами виде да је дошло доба да се растајемо са злосрећом, па су збуњени и не знају шта да чине. Би да нешто кажу у одбрану шефа да им неко не би посумњао у лојалност, а нити шта имају нити умију рећи. А и када се одваже на муци су хоће ли од тога бити више штете него користи. Тако је било прије неки дан, када је на порталу, на мјесту гдје усрдни Зеко Војичић празнослови и прекуцава своје одштампотине из прошлог вијека (да би некако зајадио хиљадарку) освануло је неколико заумних редака насловљених са „Докле, докле“. Толико су биле поспрдне реакције на тај текстић са свих страна да нијесу знали шта да чине, да ли да то избришу или да гледају бруку. Кажу да су ауторици рекли да их убудуће не помаже у одбрани „државне ствари“. „Златоуста си кад ћутиш моја пекарко“, нашалио се неко.
Било би паметно да сви ви несрећници, а несрћан је онај ко зарад своје задњице изда све праве вриједности, заћутите јер немате ништа знавено рећи у одбрану зла и похаре која три деценије пустоши Црну Гору.
Тужна је моја Црна Гора, ако сте јој ви мјера и спас. Сама ће пропасти не требају јој други непријатељи. На вашу жалост народ је схватио да му треба уређена држава која ће бити дом за све њене грађане а не приватна прћија газде и његове послуге. Човјек којем је животни идеал кафански сто прошаран месином и шкотском ракијштином и оплемењен певаљком не заслужује Црну Гору него сажаљење.
Мирко Митровић/ИН4С